Промоција српског издања монографије о великом редитељу Живојину Павловићу (1933-1998), у издању Југословенске кинотеке, одржана је 28. новембра у сали „Макавејев“, у присуству чланова Павловићеве породице, колега и поштовалаца.

 

О овом заједничком пројекту Југословенске кинотеке и Словенске кинотеке говорили су директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић, управник Музеја кинотеке Марјан Вујовић, Варја Мочник из Словеначке кинотеке, која је ове јесени објавила словеначко издање, као и Ивана Кроња, Горан Гоцић и Саша Радојевић, аутори текстова из књиге.

Директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић истакао је да је Павловић „несумњиво један од најзначајнијих редитеља југословенске кинематографије“.

„Велика уметничка дела препознајемо по томе што постоји потреба да се о њима мисли и говори много година након што су објављена. 90 година од рођења и 25 година од смрти Живојина Жике Павловића само су поводи за настанак ове монографије, а прави узрок је управо поменути осећај да о овом аутору има још толико тога да се каже“, рекао је Пантелић.

„Кроз своје филмове креирао је слику света која је мрачно обојена, препуну неснађених и несрећних појединаца, трошних и прљавих простора, слику која приказује наличје и маргину једног друштва, али која плени уметничком лепотом и живошћу. Спој ових, наизглед супротних стремљења, чини филмове Жике Павловића толико снажним, да упркос свој тежини и суровости призора, не желимо да престанемо да их гледамо и имамо потребу да о њима мислимо, јер осећамо да се у њима крије једна дубока истина“, оценио је Пантелић.

„Жикини филмови на најбољи начин показују како уметност користи стварност, трансформише је, дајући нам истовремено њен одраз, али и нешто више од тога. Управо тај вишак јесте оно што његове филмове чини живим, а потребу за њиховим тумачењем неисцрпном“, рекао је Пантелић.

Марјан Вујовић је подсетио да је монографији настала као заједнички пројекат с кинотеком Словеније, где је Павловић остварио значајан део каријере, те захвалио књижевнику Александру Гаталици, тренутно првом секретару амбасаде Србије у Љубљани, који је био један од иницијатора ове сарадње.

„Идеја је била да из различитих углова сагледамо дело Живојина Павловића. У обе књиге уврштени су текстови и српских и словеначких аутора“, рекао је Вујовић, додајући да је словеначко издање већ представљено у Љубљани, где је одржана и готово интегрална Павловићева ретроспектива.

Исти програм приказан је овог месеца у обе сале Југословенске кинотеке, а због великог интересовања публике биће репризиран и у децембру.

Варја Мочник је изразила задовољство овом сарадњом, нарочито зато што, како је написала и у уводу монографије, сматра да је култура дијалога нешто што је нестало, а уместо тога смо сведоци мноштва монолога.

Осим књиге, за њу је веома важна била и ретроспектива Павловићевих филмова у Љубљани. „Мало сам тих филмова раније видела на великом платну. То је било нешто изузетно и за мене, у овим годинама, да ме чак променило. На пример, „Буђење пацова“ на великом платну је нешто сасвим ново“.

„Овај зборник ми се чини битан из више разлога. Прво, то је један опет нови поглед на филмски и филмско-теоријски рад Живојина Павловића, аутора који је тако битан за нашу земљу која је била заједничка земља, за Југославију, за Србију, а и за Словенију. Мислим да је Павловић један од конститутивних елемената словеначке кинематографије“, рекла је Варја Мочник.

Као други разлог навела је то што се из ове књиге „јако добро може разумети културно политичко окружење у којем је Павловић живео и радио, јер није чест случај да се то тако директно преноси читаоцима, да се младима то тако добро и из више углова покаже и објасни“.

Један од аутора текстова у књизи Горан Гоцић изјавио да га је „Марјан престравио идејом да он испред еснафа писаца буде тај који ће приближити публици Павловићев књижевни опус“.

„Тај опус је гигантски. Само романа има 30, а писао је и аналитичке књиге“, рекао је Гоцић, додајући да је Павловић био спреман да своја сценарија врати у роман, а романе да преведе у филмски медиј. Према његовој оцени, филм „Хајка“ (по роману Михаила Лалића) прави је модел како се раде успеле адаптације за велики екран.

Ивана Кроња је рекла да јој је Павловић један од омиљених редитеља, а да се у свом тексту највише бавила његовим стилом.

„Мислим да је он један од наших најизразитијих филмских стилиста, редитељ врло зрелог и упечатљивог стила, који је истовремено наративни. Он укључује елементе жанровског филма, као што су филм путовања, потера, ноар филм, у социјалну тематику карактеристичну за источноевропски и нови талас уопште. С друге стране, уз помоћ великих сниматеља као што су Милорад Јакшић Фанђо, Радослав Владић и Александар Петковић, има веома препознатљив иконографски стил црно-беле фотографије“, рекла је Ивана Кроња.

Она је представила и текст Грега Декјура, који је анализирао Павловићев „Триптих о материји и смрти“, један од кључних филмова за историју алтернативног, кратког и експерименталног филма у Југославији.

Варја Мочник је представила текстове које су писали Зденко Врдловец, Андреј Шпрах и Наце Заврл.

Водећи словеначки теоретичар филма Шпрах бавио се Павловићевим словеначким филмовима – „Црвено класје“, „Лет мртве птице“ и „Довиђења у следећем рату“, али, како је рекла Варја Мочник, и његовим индиректно словеначким филмовима, од „Непријатеља“, за који је Словенија била само продуцент, до „Државе мртвих“, где главног јунака Јанеза игра Радко Полич.

Критичар и публициста Врдловец посветио је текст филму „Непријатељ“, разрађујући ликове двојника уопште у театру и на филму, док се млади теоретичар Заврл фокусирао на медије унутар Павловићевих филмова, на то како се фотографије, телевизори, видео у њима приказују и шта значе.

Саша Радојевић се присетио личних сусрета с Павловићем, који му је претходно био професор на ФДУ, те скренуо пажњу на његову „уникатну саморефлексију“.

„Студиозно је писао дневнике. Писао је критике и теоријске текстове и пре него што је почео да режира. Свој кредо је већ тада наговестио. Истина, у пракси је нешто од тога и променио. Уместо кратких кадрова, пракса га је навела на кадар-секвенцу, која је постала можда и његов најпрепознатљивији знак“, рекао је Радојевић.

Помињући филмове из доба црног таласа, по сценаријима Гордана Михића и Љубише Козомаре „Кад будем мртав и бео“ и „Буђење пацова“, Радојевић је оценио да су они ухватили рефлекс економске реформе шездесетих година и жеље за променом, која се није догодила. Њихови јунаци су људи који немају вештине и способности да се укључе у радни процес, у социјализам који се реформише, а ту причу Павловић је заокружио двадесетак година касније филмом „На путу за Катангу“ о социјализму који се распада.

Архив Југословенске кинотеке обезбедио је велики број фотографија, а књигу је ликовно обликовао Вук Попадић. Текстове са словеначког превела је др Маја Ђукановић.

Након промоције приказани су инсерти из дигитално рестаурисане „Заседе“, коју Југословенска кинотека припрема у оквиру европског пројекта „Сезона филмских класика“, а затим и дигитално рестаурисана копија „Буђења пацова“, која је већ урађена у оквиру пројекта А1 Кинотека.

ФОТО: Зорана Мандић/ATA Images
Југословенска кинотека