Прослављени српски редитељ и сценариста Горан Паскаљевић преминуо је 25. септембра Паризу у 74. години.
Аутор неких од најзначајних филмова српске и југословенске кинематографије остварио је и значајну међународну каријеру, а његови филмови учествовали су на сва три највећа фестивала А категорије – у Кану, Берлину и Венецији.
Паскаљевић је рођен 22. априла 1947. године у Београду. Филмску режију дипломирао је на чувеној академији ФАМУ у Паргу.
Већ његов дебитантски дугометражни играни филм „Чувар плаже у зимском периоду” (1976) донео му је Златну арену у Пули за режију и уврштен је у главни програм Берлинала.
Свој 18. и нажалост последњи филм – „Упркос магли“ (2019) снимио је у Италији. Домаћа премијера била је ове године на Фесту.
Паскаљевић је том приликом примио Златни печат Југословенске кинотеке, који му је додељен 2019, као и другим припадницима „прашке школе“, поводом 70 година од оснивања Југословенске кинотеке.
Кинотека ће у октобру приредити ретроспективу Горана Паскљевића, у чијем изузетном опусу остају незаборавни филмови „Варљиво лето ’68”, „Буре барута”, „Време чуда”, „Танго аргентино”, „Туђа Америка”…
У Ирској је снимио „Како је Хари постао дрво“ (2001), а стигао је чак и до Индије где је режирао „Земљу богова” (2016),
Снимио је и више од 30 документарних филмова.
Вишеструко је награђиван у земљи и иностранству. Његова прва два филма – „Чувар плаже у зимском периоду” и „Пас који је волео возове” приказана су у Берлину, „Посебан третман” у Кану, а у Венецији „Танго аргентино” (награда публике), „Буре барута” (награда међународне критике Фипресци) и европска копродукција „Како је Хари постао дрво”. На фестивалу у Ваљадолиду победио је три пута, с филмовима „Туђа Америка”, „Оптимисти” и „Медени месец”.
Паскаљевић је 2007. године одликован француским Орденом уметности и књижевности, а 2008. године приређена му је ретроспектива у Музеју модерне уметности у Њујорку.
Ових дана постао је и лауреат награде „Живојин Жика Павловић” коју додељује Лесковачки интернационални фестивал филмске режије. Тужним стицајем околности признање је требало да му буде уручено управо 25. септембра, на отварању фестивала, у вечери када је стигла вест о изненадној смрти.
У свом, како се испоставило, последњем обраћању публици, приликом примања Златног печата Југословенске кинотеке – 6. марта у Комбанк дворани, Паскаљевић је истакао да ово признање за њега има посебан, лични значај.
„Мој очух Филип Аћимовић, коме сам посветио филм „Буре барута”, увукао ме је у ту заразу која се зове филмска уметност. Он је у то време био помоћник директора Кинотеке Владимира Погачића. И овај Печат је он измислио. Сећам се да сам га видео у нацртима, у покушајима док није добио овај дефинитивни облик. Зато ми је ово изузетно емотиван тренутак”, рекао је тада Паскаљевић, поздрављен овацијама многобројних поштовалаца.