Доајен филмске критике, књижевни критичар, публициста и новинар Милан Влајчић преминуо је изненада 9. фебруара у Београду у 83. години.
Милан Влајчић је био велики ерудита, радознао за све области културе и уметности, поштовалац традиционалних вредности и отворен за нове идеје. Импоновао је ширином свог образовања и неуморним радом, буквално до последњег дана.
Југословенска кинотека је у лето 2021. године, у оквиру свог редовног програма „Разговори у Кинотеци“, забележила вишечасовну видео исповест Милана Влајчића, који је својевремено добио и Плакету Југословенске кинотеке за допринос уметности филма. Тако на трајном чувању у архиву Југословенске кинотеке остају његове мудре и занимљиве приче о филмској сцени и култури уопште, али и о различитим аспектима живота некад и сад.
Влајчић је један од првих који је након покретања часописа Кинотека 2017. године направио свој избор интимно најважнијих филмова за сталну рубрику Мој избор. У част уваженом критичару, његов избор филмова у марту ће се поново наћи на репертоару Југословенске кинотеке.
Милан Влајчић је рођен 23. августа 1939. године у Београду. Дипломирао је на Катедри за општу књижевност са теоријом књижевности Филолошког факултета. Књижевне и филмске критике и огледе објављивао је од 1959. у листу Студент, часопису Дело и другим публикацијама. Уређивао је културне рубрике Студента и Младости, те књижевне листове и часописе Видици, Гледишта и Књижевни гласник.
Од 1970. као новинар и уредник дневног листа Политика писао је позоришну, телевизијску и радио-критику, а од 1985. до 2004. био је стални филмски критичар тог листа. Од 2004. до 2017 био је филмски критичар и културни коментатор дневног листа Блиц. Током последње две године, био је критичар портала и дневног листа Нова.
Добитник је бројних признања – награде „Небојша Поповић“ за 2018. годину – за допринос промоцији и критичком промишљању филмске уметности и културе, награде Фондације „Тања Петровић“ – за допринос новинарству у култури 2014. године, награде Фондације БК за допринос културном новинарству за 2003. годину, као и националног признања за трајни допринос српској култури.
Жири за награду „Небојша Поповић“, чији је председник био директор Кинотеке Југослав Пантелић, истакао је да је Влајчић био узор генерацијама филмских критичара и пример да су за добру филмску критику подједнако потребни и знање и љубав према ‘покретним сликама’.
Свеобухватним приступом према филмској уметности, како је образложио жири, Влајчић је био поуздани ослонац не само филмским посленицима и критичарима, већ је постао омиљен и међу многобројним читаоцима његових критика и коментара у новинама, као и телевизијским гледаоцима кад је учествовао у дебатама или давао интервјуе у разним медијима. Био је онај коме се верује, било да је критички разматрао актуелну филмску проблематику или ширио свест о значају филмске уметности у широком културном и цивилизацијском контексту.
За појединачне радове добио је награду Морава-филма за најбољу југословенску филмску критику 1977. године, награду „Милан Богдановић“ за 1981. за најбољу новинску књижевну критику у новинама, на радију и ТВ, награду „Душан Дуда Тимотијевић“ ТВ Новости за најбољу телевизијску критику у југословенским медијима у 1984, награду „Златно перо“ Института за филм у Београду за најбољу филмску критику у југословенским медијима у 1988. години.
Влајчић је био члан Међународне асоцијације филмских критичара ФИПРЕСЦИ, као и академија АФУН и ПАНУ, члан међународних жирија на филмским фестивалима у Кану, Берлину, Венецији, Монтреалу, Бечу, Минхену, Кракову и Монпељеу.
Био је и један од оснивача и први председник Суда новинске части у Независном удружењу новинара Србије, члан Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра,
Објавио је више књига, као и велики број предговора, поговора, огледа… Његов опус чине: „Попришта“ (Независна издања Слободана Машића, 1971), „Једном и никад више“ (Библиотека 20. век, БИГЗ, 1979), „Ћути и пливај даље“ (библиотека Грифон, Народна књига 1983), „Пристрасна лектира“ (Рад, Београд, 1999), „Узводно од Џимија Барке“ (Културни центар Ниш, 2001), „Ноћ у Казабланки“ (Откровење, Београд, 2001), „Фест, одбројавање“ (Градска скупштина, Београд 2002), „Легенда о зиду“ (КОВ, Вршац, 2008), „Градска шетња“ (КОВ, Вршац, 2010), „Поглед из огледала“ (Градац К, Чачак, 2015), „Потемкинови потомци“ (Градац К, Чачак, 2016) и „Звездана прашина“ (Дерета, Београд, 2018).