Цењени филмски сценариста, редитељ и професор, некадашњи сарадник Југословенске кинотеке, Срђан Кољевић преминуо је 8. јула у Београду, у 57. години, после дуге и тешке болести.

 

Аутор познатих филмова „Сиви камион црвене боје“ (2004) и „Жена са сломљеним носем“ (2010), Кољевић је рођен 31. децембра 1966. године у Сарајеву. Дипломирао је на Катедри за драматургију Факултета драмских уметности у Београду, где је почео да предаје 1999. године и касније постао професор филмског сценарија.

Током деведесетих година радио је као сарадник за међународне односе Југословенске кинотеке. Сарађивао је са филмским фестивалима на Палићу и у Врњачкој Бањи. Радио је и као ментор на различитим европским радионицама где је помагао развој младих филмских аутора.

Кољевић, један од најнаграђиванијих сценариста у Србији и региону, био је сценариста, косценариста и сарадник на сценарију за 15 дугометражних играних филмова, два дугометражна документарна филма и две ТВ серије.

Као сценариста дебитовао је 1993. године филмом „Кажи зашто ме остави“ Олега Новковића. С Ђорђем Милосављевићем написао је сценарио за филм „Небеска удица“ (2000) у режији Љубише Самарџића, који је приказан на фестивалу у Берлину, као и на фестивалу у Палм Спрингсу где је добио награду публике.

Филм „Сиви камион црвене боје“ (2004), који је и режирао, добио је 11 међународних награда на 40 фестивала, укључујући и награду Министарства културе Немачке за најбољи филм, као и 13 награда на домаћим фестивалима.

Био је косценариста филма „Клопка“ (2007) Срдана Голубовића, првог српског филма који је ушао у ужи избор за награду Оскар и првог српског сценарија чија су права за римејк откупљена у Холивуду.

У сарадњи с Голубовићем потписује и филм „Кругови“ (2013), који је први српски филм приказан, а и награђен на фестивалу Санденс, као и вишеструко награђивани филм „Отац“ (2020) .

Био је и косценариста документарног остварења „The Rubber Soul Project“ (2004) Динка Туцаковића (2004) и играног филма „Љубав и други злочини“ (2008) Стефана Арсенијевића.

У његовом опусу су и филм и ТВ серија „Бранио сам Младу Босну“ (2014).

Најчешће је на сценаријима сарађивао са првом супругом Мелином Пота Кољевић.

ФДУ поводом смрти Кољевића истиче да се „борио до краја, господствено и чојствено, око себе ширећи благост и доброту, љубав и свој препознатљиви хумор. До краја је био уметник, професор, људски и професионални узор и добар друг. Био је неприкосновени, ненаметљиви, аутентичан ауторитет свима нама и нашим студентима који су имали срећу да раде са њим”.

Иза њега су остали и радови његових студената, којима је био ментор и узор. Остала је и ћерка, редитељка Катарина Кољевић и мала ћерка Милица.

Датум и место сахране и комеморације биће накнадно објављени.