Познати филмски, телевизијски и позоришни глумац Тихомир Арсић преминуо је 7. децембра у Београду после дуге и тешке болести, у 64. години.
Тихомир Арсић је рођен 21. јула 1957. у Земуну. Глуму је дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Миленка Маричића.
![](https://www.kinoteka.org.rs/wp-content/uploads/2020/12/Pejzazi-u-magli-1984.jpg)
Пред камерама се први пут појавио у ТВ филму „Синови“ (1975) Славољуба Стефановића Равасија. Уследиле су запажене улоге у играним филмовима „Дечко који обећава“ (1981) Мише Радивојевића, „Лов у мутном“ (1981) Властимира Радовановића, „Игмански марш“ (1983) Здравка Шотре, „Велики транспорт“ (1983) Вељка Булајћа, „Пејзажи у магли“ (1984) Јована Јовановића, „О покојнику све најлепше“ (1984) Предрага Антонијевића, „Лагер Ниш“ (1987) Микија Стаменковића, „Балкан експрес 2“ (1989) Предрага Антонијевића, „Бој на Косову“ (1989) Здравка Шотре, „Условна слобода“ (2006) Мирослава Живановића…
![](https://www.kinoteka.org.rs/wp-content/uploads/2020/12/Lager-Nis.jpg)
У последње време играо је у филмовима „Заспанка за војнике“ (2018) Предрага Антонијевића и „Краљ Петар I“ (2019) Петра Ристовског.
Снимио је и велики број ТВ серија, међу којима су „Не тако давно, „Вук Караџић“, „Трагом Карађорђа“, „Шесто чуло“, „Убице мог оца“…
Окушао се и као продуцент у филму „Условна слобода“ (2006), као и у ТВ серији „Шесто чуло“ (2010).
Арсић је био дугогодишњи члан ансамбла Драме Народног позоришта у Београду. Пажњу је скренуо већ на почетку каријере као Ромео у Шекспировој драми „Ромео и Јулија“, у режији Стеве Жигона. Одиграо је више значајних рола у класичним и савременим комадима.
Најважнија позоришна улога, за коју је и сам говорио да му је најдража и најбоља, био је Рогожин у „Идиоту“ Фјодора Михајловича Достојевског, такође у режији Жигона. За ту улогу освојио је „Златног витеза“ у Москви и награду „Раша Плаовић“ за најбоље глумачко остварење у сезони на свим београдским сценама. Из његвог позоришног опуса издваја се и наступ у представи „Солунци говоре“, по тексту Антонија Ђурића у режији Цисане Мурусидзе. Памтиће се и по монодрами „Тако је говорио Броз“, с којом је почетком деведесетих година прошлог века наступао широм некадашње Југославије одигравши је више од 300 пута.