Доајен српског глумишта Властимир Власта Велисављевић преминуо је 24. марта у Београду у 95. години, од последица корона вируса.
Један од најдуговечнијих и највољенијих југословенских и српских позоришних, филмских и телевизијских глумаца, који је пленио ведрим духом и животним еланом, играо је и снимао и у врло позним годинама.
На филмском платну први пут се појавио у ратној драми „Ноћи и јутра“ (1959) Пјера Мајхровског. Играо је у више од 50 филмова различитих жанрова: „Пут око света“,“ Девојка са Космаја“, „Купи ми Елиота“, „Мала ноћна музика“, „Лавиринт“, „Сан зимске ноћи“, „Ивкова слава“, „Како су ме украли Немци“, „Кад сване дан“, „Мамарош“, „Жаба“, „Такси блуз“….
Последњи филм у коме је играо, „Поред тебе“, још увек је у фази постпродукције.
На Филмским сусретима у Нишу награђен је више пута за ефектне епизоде – 2002. године за улогу у „Малој ноћној музици“ Дејана Зечевића, 2018. за улогу у филму „Жаба“ Елмира Јукића, а 2019. добио је признање „Милорад Мандић Манда“ за комичну улогу и допринос развоју српске кинематографије за улогу у филму „Такси блуз“ Мирослава Стаматова.
Најшира публика памтиће га по низу телевизијских филмова, драма и серија, у којима је одиграо је близу 150 улога („На слово на слово“, „Више од игре“, „Бољи живот“, „Наша мала редакција“, „Лифт“, „Монтевидео, Бог те видео!“, „Војна академија“, „Звездара“, „Улица липа“, „Сумњива лица“, „Отворена врата“, „Santa Maria della Salute“, „Швиндлери“…), а у многобројним медијским наступима пленио је ведрим духом и животним еланом.
Власта Велисављевић је рођен 28. јула 1926. у Београду. Као глумац је први пут наступио још као дечак (1937) у Родином позоришту у представи „Пут око света“.
Током Другог светског рата ухапшен је (1943) и депортован у концентрациони логор Дортмунд Херде у Немачкој, одакле је успео да побегне и врати се у Београд, у коме је дочекао ослобођење.
Позоришну академију у Београду уписује 1948. године у првој генерацији студената, у класи Мате Милошевића.
У време Информбироа, 1950. године, ухапшен је и три године провео на Голом отоку. Иако је 1953. рехабилитован, позоришта у Београду нису хтела да га ангажују, па је неколико сезона играо у Мостару и у Тузли.
У Београд се враћа 1961. и постаје члан Савременог позоришта (данас Београдско драмско), а 1969. на позив Бојана Ступице улази у ансамбл Југословенског драмског позоришта, где је прву улогу остварио у култној и забрањеној драми „Кад су цветале тикве“. Од 1971. до 2014. играо је у најдуговечнијој представи, Фејдоовој „Буби у уху“ у режији Љубише Ристића, која је имала више од 1.600 извођења.
Био је омиљен међу колегама и сарађивао с најзначајнијим позоришним редитељима. Последњу премијеру је имао 2016. године у Шекспировом „Хамлету“ у режији Александра Поповског, а последњи пут је стао на сцену 12. фебруара 2020. године када је одиграо Молијеровог „Уображеног болесника“ у режији Јагоша Марковића.
Био је доживотни члан Југословенског драмског позоришта, а наступао је и на другим београдским сценама.
Добитник је награде „Никола Милић“ фестивала Дани комедије у Јагодини за епизодну улогу у представи „Сумњиво лице“ 2013, Нушићеве награде за животно дело на Нушићевим данима у Смедереву 2014, Специјалне награде Ардалион Југословенског позоришног фестивала у Ужицу за улогу Духа у представи „Хамлет“, 2016. године, Годишње награде ЈДП-а, Златног ћурана за животно дело на Данима комедије у Јагодини 2017.
Власта Велисављевић је и добитник Сретењског ордена за заслуге који се додељује поводом Дана државности Републике Србије (2017).