„Тарковски није конструисао, већ је стварао, није објашњавао, него је истраживао. Био је један од оних уметника који су се трудили да филмским средствима изразе оно што се не може изразити речима. То је чисти филм.”

Ролан Биков

Када се прави ретроспектива, најлакше је у програм уврстити све филмове неког аутора и написати хвалоспев о њима и његовој генијалности. Међутим, велики уметници као што је Андреј Тарковски заслужују више од тога да се само хронолошки поређају наслови. У оквиру овог програма, заједно с ремек-делима Тарковског, сваки дан приказујемо по један филм сличне тематике који је настао отприлике у исто време, у Источној Европи. Неко ће се запитати: зар ниједно дело са Запада не заслужује да се нађе у том друштву? Мој искрени одговор је: не. Те филмове обједињује време у коме су настали, режим у коме су аутори стварали и страх од забране приказивања ако власти процене да дело штети идеологији. Плени начин на који су приче испричане, као и живописна фотографија која одузима дах чак и када се ништа не дешава у кадру – пардон, када мислите да се ништа не дешава, јер „не може се све изразити речима”.

 

Ратне приче

Првог дана представљамо два филма која се баве Другим светским ратом: Иваново детињство Андреја Тарковског и ремек-дело мађарског аутора Миклоша Јанча Тако сам се вратио. Оба аутора на сличан начин показују психолошке ефекте страхота на младе истовремено стварајући потресан и поетски приказ живота током рата.

Тако сам се вратио (Igy jottem, 1965), режија Миклош Јанчо

Пред крај Другог светског рата, младић из Мађарске покушава да пронађе пут до куће идући кроз крајеве који су уништени ратом, али га заробе Руси. Поверавају га на чување младом војнику и њих двојица постају пријатељи упркос томе што не говоре истим језиком. Доследна визија једног од најцењенијих аутора светске кинематографије – психолошка улога крајолика, насумични изливи насиља, произвољна природа моћи – уочава се у овом поетичном, евокативном и дубоко личном делу.

Иваново детињство (Иваново детство, 1962), режија Андреј Тарковски

Дебитантски филм Андреја Тарковског изванредно је дирљив поглед на рат и освету. Дванаестогодишњи Иван одлучан је у томе да освети смрт своје породице, за коју су одговорни нацисти, и придружује се партизанима као извиђач. Чудесна црно-бела фотографија приказује Иванов рат у серији незаборавних секвенци: од оне у којој се дечак бојажљиво креће кроз мртву и потопљену шуму, преко флешбекова где видимо неке његове срећније дане на обали мора, а потом и његово разрушено село, па све до завршних сцена међу расутим папирима у рушевинама Берлина 1945. Тарковски овде највише пажње посвећује ономе што назива „поетиком логике”, њеном променљивошћу која проузрокује узајамно благотворне тензије између реалности филма и његових спољних догађаја и двосмисленог унутрашњег живота главног лика.

 

Прикази из средњег века

Визионарски и евокативни еп Франтишека Влачила о животу у средњем веку Долина пчела као да се наставља у суровом и прелепом Андреју Рубљову Тарковског.

Долина пчела (Udolí vcel, 1976), режија Франтишек Влачил

Влачилов четврти филм је прича о дечаку кога су натерали да се придружи реду тевтонских витезова. Када стаса у мушкарца, жеља да се врати кући биће јача од дужности према реду и крсташком рату. Пошто побегне, за њим у потеру креће фанатични некадашњи саборац и он на крају плаћа страшну цену зато што је напустио свети ред. Својом сјајном црно-белом фотографијом и веома убедљивим приказом 13. века у Европи, филм представља сурову причу о конфликту између људске природе и догматизма. Премијерно је приказан мало пре руске инвазије на Чехословачку 1968. Његова тема протумачена је као политичка интерпретација, те су власти спутавале пројекције.

Андреј Рубљов (Андрей Рублёв, 1966), режија Андреј Тарковски

Епско ремек-дело Андреј Рубљов, према мишљењу многих најбољи филм Тарковског, јесте средњовековна прича о чувеном иконописцу. У њему је приказан живот уметника у Русији, у турбулентном 15. веку, који је обележен бројним сукобима два принца ривала и татарском инвазијом.

 

У изгнанству

Константна борба из филма у филм за креативном контролом Тарковског је натерала да се почетком осамдесетих пресели у Европу. Изгнанство је доживљавао као смртну претњу својој креативној инспирацији, што се и примећује у његова два последња филма Носталгији и Жртви. У том периоду многи аутори из Источне Европе побегли су пред инвазијом Русије. Један од њих био је и Војтех Јасни, чији је носталгични филм о промашеним животима људи из малог моравског села који су некада градили „бољу будућност” Сви добри земљаци (1968) одмах био забрањен. Поједини аутори почињали су каријеру под тим режимом, као Анджеј Жулавски, чији су сви филмови били забрањивани. Међутим, он није губио наду, већ се чак и вратио из Француске на позив пољских власти да режира На сребрном глобусу, чије је снимање прекинуто и део материјала уништен.

На сребрном глобусу (Na srebrnym globie, 1988), режија Анджеј Жулавски

Путовање кроз свемир, пагански ритуали у рушевинама модерног ратовања и настанка цивилизације, приказани су у екстравагантној научнофантастичној фантазији, чије је снимање Анджеј Жулавски започео средином седамдесетих, а завршио 1987. Филм је заснован на књигама његовог претка Јежија Жулавског. На сребрном глобусу је надреална прича, пуна алузија, о два астронаута и њиховом заљубљивању на далекој планети, о домороцима на психоделичним дрогама и крвавом рату зараћених племена.

Носталгија (Nostalghia, 1983), режија Андреј Тарковски

Андреј је мизантропски руски учењак који истражује живот у егзилу руског композитора који је починио самоубиство. Уз помоћ водича Еугеније, Андреј посећује мистична и религијска места пратећи траг заоставштине покојног уметника. У сенци сећања композитора, Андреј је затечен меланхоличном носталгијом за руском домовином, а своје искупљење види у умно поремећеном Доменику. Као и у Огледалу, Тарковски плете густу медитативну мрежу мешајући прошлост и садашњост, снове и јаву, а учењак и лудак алегоријски су учесници у метафизичкој кушњи ватром и водом. Носталгија је истраживање духовне изолације и руског идентитета.

Погледи једног кловна (Ansichten eines Clowns, 1975), режија Војтех Јасни

Војтех Јасни је од почетка каријере провоцирао својим филмовима. Отворени напад на функционерски догматизам и деспотизам био је новина у чехословачкој кинематографији, у којој је тај редитељ заузео значајно место првенствено због свог лирског и често експерименталног стила. Каријеру је покушао да настави у Немачкој, где је у почетку радио само на телевизији и тек после седам година добио прилику да режира биоскопски филм Погледи једног кловна, адаптацију романа нобеловца Хајнриха Бела. Ханс Ширер зарађује за живот као кловн, а у ствари је прикривени критичар друштва. Необично занимање било је једини начин да побегне од трауматичног детињства, немогућности да преболи бесмислену смрт сестре и нацистички настројене мајке, која га је терала да се пред крај рата пријави за фронт. Јасни, као и Бел у роману, даје увид у друштвену и политичку структуру Немачке, открива патологију свакодневице и односе који су на тренутак ослобођени политичког карактера.

Жртва (Offret, 1986), режија Андреј Тарковски

Александар је глумац у пензији и док прославља свој рођендан с фамилијом и пријатељима, на телевизији види упозорење на предстојећу нуклеарну катастрофу. Обећава Богу да ће жртвовати све што му је драго да би се ствари вратиле на старо. Следећег дана све је враћено у нормалу као у неком сну и Александар сада мора да испуни завет који је дао. Жртва је дубоко духовно размишљање о егзистенцијалном страху и сетна лабудова песма великог филмског аутора.

 

Визије света

Духовна потрага у форми најчистије артикулације кинематографије Тарковског у Сталкеру и дубоко истраживање људске егзистенције Душана Ханака.

Слике старог света (Obrazy stareho sveta, 1975), режија Душан Ханак

Инспирисан фотографијама Мартина Мартинчека, који је читаве животе преточио у блиставе и непролазне слике, Ханак на јединствен начин тумачи рад тог уметника кроз мноштво људских прича. Тадашња власт забранила је приказивање филма јер је био у супротности с комунистичком пропагандом. Ханаков филм није био превише ни политички ни критички, већ се више бавио истраживањем основних нивоа људског искуства. Његова снага и лепота лежи у јединственом портретисању људи које је модерно друштво заборавило. Слике старог света су ремек-дело европског документарног филма, с ретким егзистенцијалним радикализмом у приказивању оних који живе на маргинама друштва.

Сталкер (Сталкер, 1975), режија Андреј Тарковски

Дубоко у Зони налази се мистериозна соба у којој се испуњавају чак и најдубље жеље, али само онима који су довољно јаки да преживе опасан пут. Одлучни да дођу до ње, научник и писац, уз помоћ Сталкера, једног од ретких водича кроз неприступачан терен Зоне, крећу на пут у непознато. Филм је узнемирујуће истраживање човекових снова, чежњи и последица ако их остваре. Ову адаптацију романа Аркадија и Бориса Стругацког Пикник покрај пута многи описују као један од највећих филмова научне фантастике свих времена.

 

Адаптација

Пренети књижевно дело на филм веома је тешко, али не и немогуће, што је уосталом и сам Тарковски доказао више пута. У оквиру целог циклуса има више адаптација, а у овом дану фокус је на екранизацији два подједнако утицајна романа Станислава Лема.

Икарија ХБ-1 (Ikarie XB 1, 1963), режија Јиндрих Полак

Полаков пионирски и више пута копирани филм Икарија ХБ-1 један је од камена темељаца савременог жанра научне фантастике. Настао пре Звезданих стаза Џина Роденберија и Кјубрикове Одисеје у свемиру 2001, очигледно је имао велики утицај на оба, као и на скоро свако друго дело научне фантастике од тада. Рађен по роману Станислава Лема из 1955. Ана са звезда, филм је смештен у 2163. годину. Пратимо јунаке који крећу у дугогодишњу мисију истраживања свемира и потрагу за ванземаљским животом. На свом ризичном путу посада мора да се суочи са утицајем злоћудне тамне звезде, рушилачким наслеђем 20. века и ограничењима сопственог ума. Изразитог дизајна и фотографије, Икарија ХБ-1 прожета је озбиљношћу, интелигенцијом и скретањем пажње на детаље, што је била реткост у научнофантастичном филму тог доба.

Соларис (Солярис, 1972), режија Андреј Тарковски

Трећи филм Андреја Тарковског јесте најдалекосежније испитивање људске перцепције и мана. Када стигну чудне трансмисије од три последња становника свемирске истраживачке станице Соларис, космонаут и психолог Крис Келвинг одлази да то истражи. Пошто стигне, Крис, као и посада станице, пада под утицај чудног феномена који га шаље на путовање у најмрачније делове подсвести. У Соларису Тарковски ствара бриљантни оригинални еп који нас тера да преиспитујемо своје ставове према љубави, истини и ономе што нас чини људима.

 

Сећања

„Само ми треба моја бесмртност
Да би ми крв текла из времена у време.
Радо бих платио животом
За сигурно место, стално топло.
Не води ли ме то летећа игла живота
Кроз свет као конац!”

Арсениј Тарковски („Живот, живот”)

Можда би било прикладније да се пред пројекцију Огледала, дубоко личног и поетског филма о детињству, сновима и сећањима, чита поезија Арсенија Тарковског. Уместо тога, приказаћемо подједнако значајан филм Поглед уназад Антонина Маше, причу о судбини двоје људи који виде свет из тотално различитих перспектива.

Поглед уназад (Ohlеdnuti, 1976), режија Антонин Маша

У доба процвата Чехословачке, шездесетих година прошлог века, Антонин Маша био је један од ретких аутора који су се експлицитно занимали за политику, за разлику од многих који су као реакцију на соцреализам настојали да се што више удаље од политичке тематике. Маша је сматрао да већина људи живи кроз политику и да је због тога предмет његовог занимања, иначе друга значајна ставка његовог опуса, црни хумор. У Погледу уназад љубавна прича између средовечне списатељице и младог филмског сценаристе само је средство да се прикаже историја Чехословачке од почетка Другог светског рата до средине шездесетих.

Огледало (Зеркало, 1974), режија Андреј Тарковски

У овом аутобиографском делу Тарковски износи размишљања о свом детињству и судбини руског народа. Многи слојеви филма преплићу се са стварним животом, породичним односима, дечачким сећањима, сновима и ноћним морама.

Ненад Беквалац