Класик документарног филма Јорис Ивенс (Georg Henri Anton Ivens) рођен је 1898. године у Нијеменгу, у Холандији. Његов деда био је један од пионира фотографије у тој земљи, а отац добростојећи трговац фото-материјалом. У таквом окружењу рано је развио љубав према филму и већ 1911. као дечак снимио вестерн Пламена стрела (De Brandende straal), у коме су наступали чланови његове породице. Студирао је економију у Ротердаму, а од 1922. године фото-хемију у Берлину. Још за време студија и праксе коју похађа у компанији „Карл Цајс” у Јени усваја левичарске идеје, које ће остати битна карактеристика његовог филмског рада. Враћа се 1926. у Холандију, где руководи амстердамском филијалом очеве фирме и оснива кино-клуб „Филм лига”. Цео клуб био је левичарски настројен; у њему су приказивани и филмови које су холандске власти забраниле, на пример Пудовкиновa Мати (Мать, 1926). Први његов значајан филм, којим стиче репутацију авангардног редитеља, јесте Мост (De Brug, 1928). Динамика подизања и спуштања моста, кретање тегова и контратегова, зупчаника, возова, бродова, таласа, чине од тог филма својеврсну „лабораторију покрета, тонова, ритмова, контраста и односа између тих елемената” (Erik Barnou).

Његов следећи филм Киша (Regen, 1929), импресионистички филмски есеј о једном кишном дану у Амстердаму (сниман, иначе, четири месеца), можда је један од најбољих представника сликарско-документаристичког жанра. Тим филмом почела је и његова сарадња са сниматељем Џоном Ферноом. „Филм лигу” посећују значајна имена европског филма, с којима Ивенс ступа у контакт: из Француске Кавалканти и Рене Клер, из Совјетског Савеза Aјзенштајн, Пудовкин, Вертов. Управо га Пудовкин, импресиониран Мостом и Кишом, позива да посети Совјетски Савез, где одлази децембра 1929. и добија прилику да сними филм. Пре него што је започео снимање, враћа се у Холандију и за компанију „Филипс” снима два индустријска филма, од којих се својом лепотом издваја „индустријска симфонија”, Радио Филипс (Philips Radio, 1931). По повратку у Совјетски Савез снима Песму хероја (Pesn’ o gerojah, 1932), причу о омладинским бригадама које граде нови центар челичне индустрије у Магнитогорску, на граници између Европе и Азије. По завршетку филма враћа се у Холандију и наставља раније започети пројекат о омиљеној домаћој теми: отимању земље од мора. Филм Нова земља (Nieuwe gronden, 1933), који је требало да представља оду људском раду, добио је неочекиван обрт: те, 1933. године холандска влада бацала је жито у море да би му се одржала цена на светском тржишту. Финале филма исказује жестоку критику капиталистичке економије и оптужбу система коме је цена жита важнија од милиона гладних. Иначе, посебну вредност филму даје функционална музика Ханса Ајслера (Hanns Eisler).

На позив белгијског редитеља Хенрија Сторка (Henri Storck) одлази у Белгију, где као коредитељи, практично у илегалним условима, снимају филм о брутално угушеном штрајку рудара – Боринаж (Borinage, 1933). Филм је забрањен за јавно приказивање, а Ивенс као идеолошки противник губи могућност да снима у Холандији, па одлази најпре у Совјетски Савез, а затим у Сједињене Америчке Државе. Група лево оријентисаних уметника у САД основала је компанију „Савремени историчари” (Contemporary Historians) и ангажовала Ивенса да дође у Шпанију и направи филм о антифашистичкој борби. Придружили су му се његови стари сарадник Ферно и као аутор нације Ернест Хемингвеј (Ernest Hemingway). Народну музику Шпаније одабрали су Блицстaјн (Marc Blitzstein) и Томсон (Virgil Thomson). Филм Шпанска земља (Spanish Earth, 1937) по премијери је изазвао опречне оцене критике. Док једни сматрају да је Ивенс уметност подредио идеологији, „Тајмс” пише да је „филм својеврстан каталог људске душе суочене са ужасом и очајем”. Нове изазове нудио је рат у Кини, па 1938. Ивенс, кога финансира компанија „Историја данас” (History Today), с Ферноом одлази тамо и снима филм Четири стотине милиона (The Four Hundred Milion, 1939), сведочанство о хаосу у Кини тих дана и ужасу савременог ратовања.

За време Другог светског рата снима ратне документарне и пропагандне филмове: Наш руски фронт (Our Russian front, 1941), Аларм (Action Starions, 1942), Упознајте свог непријатеља: Јапан (Know Your Enemy: The Japan, 1943) и Битка за Кину (The Battle of China, 1943).

После Другог светског рата снима филм Индонезија зове (Indonesia Calling, 1946), документарац који је направио у знак подршке ослобађању Индонезије од холандске колонијалне власти. Тим филмом се по други пут замерио властима у домовини и одузет му је холандски пасош. У наредном периоду снима у новоослобођеним државама, те подстиче развој филмске активности у Кини, Куби, Малију, Чилеу. У корежији с познатим глумцем Жераром Филипом (Gerard Philipe) снима свој једини играни филм Тил Ојленшпигeл (Les Aventures de Till L’Espiegle, 1956).

Следеће године враћа се лирским темама филмом Сена је срела Париз (Seine a recontre Paris, 1957), инспирисаним поемом Жака Превера, који умногоме подсећа на његова прва остварења Мост и Кишу. Бурни догађаји шездесетих година поново га усмеравају ка критичком хуманизму, те снима низ филмова: у Кини – Пре пролећа (Early Spring, 1958), Рат 600 милиона (The War of the 600 Milion People, 1958); Малију – Сутра у Нангуили (Demain a Nanguila, 1960); о Кубанској револуцији – Дневник с путовања (Carnet de viaje, 1960), Куба, наоружани народ (Pueblo armado, 1961); у Чилеу итд. Рат у Вијетнаму био је нарочити изазов за критички дух филмског ветерана. Снимио је дугометражни филм Седамнаеста паралела (Dixseptieme paralele, 1968), филмски портрет Северновијетнамаца у рату, и режирао епизоду у омнибусу Далеко од Вијетнама (Loin de Vietnam, 1967), заједничком делу неколико водећих француских филмских стваралаца.

Стално настањен у Паризу, Ивенс активно ради до дубоке старости. Последњи филм (Une histoire de vent) снимио је 1988. а умро је 1989. у Паризу, у 91. години.

Кључно обележје дела Јориса Ивенса јесте спој поезије и социјално-политичког ангажмана. Он је централна личност ангажованог документарног филма од доба немог филма па све до седамдесетих година прошлог века. Међутим, и независно од политичке усмерености, Јорис Ивенс стоји на самом врху филмске уметности уопште.

Божидар Мајановић