Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца постојала је од проглашења државе 1. децембра 1918. до 3. октобра 1929. када је званичан назив државе постао Краљевина Југославија. Чиниле су је раније независне краљевине Србија и Црна Гора, аустријске покрајине Словенија и Далмација, угарске аутономне покрајине Хрватска и Славонија, затим Војводина, раније саставни део Угарске, и Босна и Херцеговина, територија под аустроугарском управом. Иако је предратна Краљевина Србија имала богату и квалитетну филмску продукцију, у првим поратним годинама кинематографски центар нове државе није био Београд већ Загреб. Србија је у Првом светском рату преживела стравична разарања. Поменимо само да је страдало готово 60% мушке популације и да је привреда потпуно уништена, тако да је пред новом државом стајало много важнијих задатака од подстицања филмске производње, која је препуштена приватној иницијативи, а најзначајнији српски продуценти или су страдали у рату (Боторић, Богдановић) или се повукли. Загреб не само што је избегао ратна разарања већ је имао и подстицај за домаћу филмску производњу, пошто су услед рата с тржишта уклоњени непријатељски француски, британски и италијански филмови. У осталим прикљученим крајевима, са изузетком Војводине, није било много домаћих пионира филма који би после рата наставили свој рад. У Црној Гори практично их уопште није било, а у Босни и Херцеговини, осим Антуна Валића, није их било све до појаве Николе Дракулића тридесетих година.

Најзначајнији предратни пионири филма у Војводини, који су и у новој држави наставили своју делатност, јесу Ернест Бошњак и Александар Лифка. Сомборац Ернест Бошњак (1878–1963) још 1909. године почиње да снима најпре документарне филмове, а затим и игране. Његов најпознатији предратни филм је Откривање споменика Ференцу Ракоцију у Сомбору (1912), а избијање рата спречило је покушаје оснивања филмског студија, најпре у Сомбору, а затим у Новом Саду. И после рата Бошњак наставља да се бави филмом с великим амбицијама; 1919. снимио је документарни филм Шими тобоган, а 1923. улаже знатан капитал и оснива сопствено филмско предузеће „Боер филм” за продукцију играних филмова. Први је Лажи мене ради (1923), а следе недовршени Моја драга колевка и Фаун (оба из 1924). После банкрота Бошњак напушта филмску делатност (осим повремених документарних репортажа из Сомбора тридесетих година) и посвећује се штампарској делатности, а у свом листу „Спорт и филм” редовно је објављивао текстове о филму. Сачувани делови Бошњакових филмова показују да је био добар сниматељ, али нажалост није могао да постане и успешан продуцент. Александар Лифка (1880–1952), прво путујући приказивач, а касније и власник сталног суботичког „Лифка биоскопа”, до 1914. снимио је низ репортажа из Суботице (Свечана седница Градског поглаварства у Суботици, Празник жетве, Празник воде итд., а његов предратни рад у нашем програму представићемо филмом Освећење водице код православних Срба у Суботици). После рата Лифка је снимио три документарна филма: Црквена литија о Брашанчеву у Суботици, Двадесетпетогодишњи јубилеј „Бачке” у Суботици (оба из 1926) и Прославу у Суботици поводом новог назива државе (1929). Његове филмове карактерише статична камера, стилска застарелост и пре свега историјска вредност.

Од војвођанских пионира филма свакако треба издвојити још Данила Јакшића и Родољуба Маленчића. Данило Јакшић (1885–1960), фотограф из Старог Бечеја, основао је 1925. године предузеће „Титан филм”, које је до 1932. деловало у Старом Бечеју, а потом у Новом Саду. Још 1926. почео је производњу Журнала Титан филма, који је пратио збивања у разним деловима земље, а реализовао је и низ документарних филмова и репортажа, као што су Поплаве код Апатина, Свадба једног бечејског трговца, Изложба у Паланци (сви из 1926). Родољуб Маленчић (1903–1959) био је посебно интересантна личност. Фудбалски репрезентативац, шеф Кривичног одсека Управе полиције у Новом Саду, био је и заљубљеник у филм. Као аматер снимио је сјајан играни филм Хепи енд и издавао сопствени Родац журнал, са изванредном сторијом о циркусу „Клудски” у Новом Саду 1929. Поштовање горенаведеним филмским ствараоцима Југословенска кинотека одала је ДВД издањем Пионири филма у Војводини, чиме су њихова оствaрења постала доступна широј публици.

Свој рад у новој држави наставила је Кинематографска секција српске војске. Као што је већ речено, после демобилизације Драгише Стојадиновића руковођење секцијом преузео је Михаило Михаиловић  – Мика Африка (1893–1942). Кинематографска секција прво је била смештена у згради Сеизмолошког завода на Ташмајдану и радила у саставу Топографског одељења српске војске, које је 1920. преименовано у Војногеографски институт југословенске војске. С Ташмајдана је Филмска радионица премештена на Калемегдан, где се налазила све до Другог светског рата. Од 1922. до 1925. године привремено је обуставила рад, а њена техника и део особља стављени су у надлежност Државне радионице филмова Министарства народног здравља, да би 1925. када се увидело да Државна радионица није успела да оствари циљ у стварању едукативних играних филмова, поново била враћена војсци, сада као Филмска радионица Војногеографског института. Нажалост, не зна се тачно ни шта је све снимано, а филмови су великим делом изгубљени или уништени приликом ослобађања Београда. Сматра се да су изворне материјале и позитив копије у рову код Војног музеја спалиле партизанске јединице, уверене да су у питању немачки пропагандни филмови. У филмографијама су сачувани следећи наслови: Прослава дана уједињења (снимио Драгиша Стојадиновић) и  Пут регента Александра кроз Војводину (оба из 1919), Устоличење патријарха и Свечано примање регента Александра у Сарајеву (1920), Прослава десетогодишњице Кумановске битке у Скопљу (1922), Путовање краља Александра кроз Црну Гору (1925), Прослава десетогодишњице пробоја Солунског фронта (1928).  И први српски сниматељ Славко Јовановић (1887–1962) окушао се у кинематографији нове државе. Он већ  1919. заједно с Михаилом Михаиловићем од раније сниманих материјала Филмске секције монтира филм Ослобођење Београда, а потом снима неколико документарних репортажа: Пут београдских општинара од Београда до Битоља (1921), Прославу Кумановске битке и Ћеле-кулу (1922). Године 1923. оснива сопствено филмско предузеће „Мачва филм” ради снимања играног филма Хајдук Станко,  али не успева да обезбеди средства и прекида филмску делатност.

Сниматељ и продуцент Захарије Плавшић основао је још 1919. године предузеће „Србија филм” (понегде се појављује и као „Сербиа филм”). Плавшић је заједно са Заријем Ђокићем био сувласник биоскопа на Чукарици, а снимао је и за Државну радионицу филмова при Министарству здравља. Плавшић је снимио Венчање краља Александра (1921), вероватно Дечју изложбу и прославу дечјих дана у Београду (1922), затим Поплаве (1924), али је његово најзначајније остварење свакако Свечано освећење костурнице у Прњавору 5. XI 1922. године (где је први пут на филму забележен велики пријатељ Срба Арчибалд Рајс), филм који је дигитално рестаурисан у нашем Архиву и постављен у склопу ДВД издања Разгледнице старог српског филма 2. Из тог раног периода можемо издвојити још снимања Жарка Ђорђевића, који је током 1923. године снимио Соколске вежбе у Београду и Врбицу, али се не зна за ког продуцента.

Двадесетих година и у Београду и у унутрашњости оснивају се клубови љубитеља  филма, а осим у гледању, коментарисању и дискусијама о филмовима, многи чланови желе да се опробају и у њиховом прављењу. Међу тим клубовима најзначајнији је Београдски клуб филмофила основан фебруара 1924. око Бошка Токина, који је окупио многе ентузијасте, а бројни чланови убрзо ће постати истакнути пионири филма. Тако Београд поново постаје центар документарне продукције, у коме се једно за другим оснивају филмска предузећа: „Експрес филм” Жарка Ђорђевића, „Новаковић филм” Косте Новаковића, „Артистик филм” Андре Глишића и Зарија Ђокића, „Победа филм” Јосипа Новака и „Освит филм” Стевана Мишковића, аутора који ће у наредном периоду кључно утицати на развој наше кинематографије.

Према мишљењу многих, најзначајнији српски аутор тог периода јесте Коста Новаковић (1895–1953). О његовом кинематографском раду (наше ДВД издање Едиција пионири филма 1 посвећено је управо Кости Новаковићу) биће много више речи у наредним текстовима, а овде ћемо се ограничити на прве године његове делатности, од 1925. када је почео да снима, па до 1929. Своје предузеће „Новаковић филм” основао је 1925. године, а затим отворио и сопствени студио за производњу филмова и филмску лабораторију, са неколико запослених. Од марта 1929. био је закупац најстаријег биоскопа у Србији, „Париз” на Теразијама, а нешто касније власник још два, „Корзо” и „Одеон”. Већ његов првенац Свечана посета Њ. в. краља Александра и Њ. в. краљице Марије Црној Гори и Далмацији (1925) спада међу најбоље документарне филмове Краљевине СХС. Тај виражирани филм, нажалост, није сачуван у целини, неки кадрови недостају, многи су измешани, али и у таквом стању плени, а неки делови попут преноса моштију великог српског песника и владике црногорског Петра Петровића Његоша у обновљену капелу на Ловћену можда су и најупечатљивији у нашој међуратној кинематографији (у нашем Архиву обављене су припреме за дигиталну рестаурацију тог филма). Од 1926. године издаје Новаковић журнал, који прати збивања у Београду и Краљевини, а од многобројних сторија монтирао је и посебне документарне филмове, на пример 1928. године Велики спортски филм. Издвојићемо само нека његова документарна остварења из тог периода: Краљ Александар полаже камен темељац Студентском дому, Састанак Мале Антанте на Бледу, Сахрана Николе Пашића, Конгрес земљорадника у Шапцу (1926), Откривање споменика нашим Јеврејима, Прослава стогодишњице Матице српске у Новом Саду (1927), Отварање авионског саобраћаја Београд–Загреб, Конгрес резервних официра, Београдска модна ревија, Свечана прослава десетогодишњице пробоја Солунског фронта, Авијатичарски филм (1928), Свечана сахрана генерала Врангела, Дани Црвеног крста (1929) итд. Сви његови документарни материјали одликују се добром поставком камере, коректном фотографијом и мирном монтажом, која је омогућавала лако праћење збивања на екрану.

У том периоду своју делатност почињу још два аутора која су оставила запажени траг не само у српској већ и у бугарској кинематографији. Реч је о Јосипу Новаку (1902–1970) и Стевану Мишковићу (1907–1970). Новак је 1926. заједно с Миланом Хофманом у Београду основао предузеће „Победа филм” са сопственом техником и лабораторијом. Његова специјалност били су рекламни филмови (Модна ревија, Све ради осмеха (1926), Сензација дана, Одело чини човека (1928)), а 1928. снима и наручени играни филм Рударева срећа. Свој ауторски печат на документарном филму даће тек наредних година, а из периода Краљевине СХС издваја се његова Женидба Краљевића Марка, коју је наручило друштво „Традиција”, а у којој Новак заправо камером прати весели пролазак карневалске поворке улицама Београда фебруара 1928. Стеван Мишковић филмски занат усавршио је радећи непосредно после рата за велике куће, УФА и „Пате”, да би 1927. основао сопствено предузеће „Освит филм”, које је имало своју лабораторију и технику. На почетку рада, који ће тек следећих година доћи до пуног изражаја, осим незавршеног играног филма Ера у Београду (1928), снимио је и документарне филмове и репортаже: Модна ревија (1926), Долазак наших авијатичара из Бомбаја (1927), Церска прослава и Прослава пробоја Солунског фронта (1928).

Коначно, 1926. године Андрија Глишић (1900–1976), власник биоскопа „Сити”, и Зарија Ђокић (1905–1944), сувласник биоскопа на Чукарици, основали су „Артистик филм”, предузеће које се бавило увозом, дистрибуцијом и производњом филмова, пре свега  документарних и журнала. Врхунац њихове делатности наступа после 1930. и о томе ћемо детаљније писати, а у периоду који разматрамо, закључно са 1929. годином, значајни су њихови филмови Сахрана Николе Пашића (1926), антологија Балкански рат, коју су 1928. за „Артистик” од материјала Ђоке Богдановића урадили Јосип Новак и Милан Хофман, и Џозефина Бекер у Београду (1929).

Можемо да закључимо да је у Краљевини СХС српски документарни филм поново почео од нуле. Документарна продукција није имала никакву подршку државе и у потпуности је била ослоњена на ентузијасте, заљубљенике, пионире филма који су уз велике материјалне напоре узимали камеру и снимали. А управо је продукција документарног филма (знатно јефтинија од продукције играног) омогућила да се у Краљевини изнедри слој филмских професионалаца (редитеља, сниматеља, продуцената, техничара), који су могли да живе од тог рада, додуше скромно, и поставе основ за будући континуирани развој наше кинематографије, односно филмске уметности.

Божидар Марјановић