Мартовску историјску шетњу кроз српски документарни филм наставићемо са два програма. Први је посвећен Кости Новаковићу, првом правом филмском индустријалцу у послератној Србији, човеку потпуно опчињеном и посвећеном филму, којим се у континуитету бавио од 1926. па до несрећног слома Краљевине 1941. године. Други програм представља нека мање позната, жанровски разноврсна документарна остварења настала у Краљевини Југославији.

Коста Новаковић рођен је у Чачку 1895. године. Детињство је провео у Крагујевцу, где се и школовао, а 1915. са српском војском прелази преко Албаније. По завршетку рата студира фармацију у Загребу, где и магистрира 1923. године. У Београду отвара дрогерију „Звезда” и узгред се занима и за фотографију, што није било чудно пошто се неопходна хемијска опрема тада продавала у апотекама. Од фотографије до филма делио га је само корак, који је прешао захваљујући дружењу у београдском Клубу филмофила, па 1925. године  набавља камеру, а 1926. оснива предузеће „Новаковић филм”, прави своју лабораторију и почиње професионално да се бави филмом. О почетку његове делатности и најзначајнијем остварењу Посета Њ. В. краља Александра и Њ. В. краљице Марије Црној Гори и Далмацији већ сам писао у делу Српски документарни филм у Краљевини СХС, када су приказани и његови рани филмови. Па ипак, можемо да се подсетимо Новаковићевих почетака, и то његовим речима, сачуваним у циркуларном писму упућеном домаћим приказивачима:

„Док је наша земља до сада била преплављена свим могућим филмовима стране продукције, дотле се на развој домаћег филма није ни помишљало, сада вам могу са задовољством саопштити да се најзад у том правцу отпочео озбиљан рад и код нас.

У првом реду готови су ниже означени домаћи филмови који су имали огромног како материјалног тако и моралног успеха у Београду, а за које постоји велико интересовање од стране сопственика биоскопа у целој нашој земљи.

Исти се филмови фабрикују у ограниченом броју, па да би их међу првима могли добити на одиграње, извештавамо Вас да изволите у свом сопственом интересу што пре термине осигурати.

СВЕЧАНА ПОСЕТА Њ. В. КРАЉА И КРАЉИЦЕ у Црну Гору и Далмацију, 1.500 метара.

ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК ПЕТАР НА ВРБИЦИ У БЕОГРАДУ, 210 метара.

КРАЉ АЛЕКСАНДАР I ПОЛАЖЕ КАМЕН ТЕМЕЉАЦ СТУДЕНТСКОМ ДОМУ, 200 метара.

ВЕЛИКИ СПОРТСКИ ФИЛМ К. Д. НОВАКОВИЋА. Спорт у нашој земљи. Футбал, тенис, бокс, хазена, Соколи, пешачке трке, коњске трке итд.”

У другом делу истог циркулара Новаковић пише:

„Осим тога препоручујем вам одличне филмове стране продукције, и то:

ОТАЦ СЕРГИЈЕ, сјајна драма у 7 чинова по роману Лава Толстоја, у главној улози највећи филмски уметник Иван Можухин.

ТОСКА, драма у 6 чинова по истоименој чувеној опери, у главној улози прослављена лепотица и филмска уметница Франциска Бертини.

ЊУЈОРШКЕ ПУСТОЛОВИНЕ, сензационална америчка драма у 7 чинова.

ПАКЛЕНА МОЋ ЗЛАТА, драма у 6 чинова, у главној улози Осип Рунић. Овај филм је снимљен великим делом на нашем приморју.”

Из наведеног видимо да се Коста Новаковић у првим годинама свог професионалног бављења филмом усмерио ка производној и увозно-дистрибутерској делатности. Но, 1929. године од удовице Светозара Боторића закупио је најстарији стални биоскоп у Београду, биоскоп „Париз” на Теразијама, и преименовао га у биоскоп „Новаковић”, да би касније постао власник још два чувена биоскопа, „Корзо” и „Одеон”, па је додао и приказивачку делатност и заокружио цео процес. Нас овде највише занима Новаковићева продукција документарних филмова. Он ради неуморно и непрекидно, те до почетка рата поред наведених снима читав низ остварења: Састанак Мале Антанте на Бледу; Сахрана Николе Пашића; Конгрес земљорадника у Шапцу (1926), Прослава стогодишњице Матице српске у Новом Саду; Откривање споменика нашим Јеврејима (1927); Свечана прослава десетогодишњице пробоја Солунског фронта; Отварање авионског саораћаја Београд–Загреб; Конгрес резервних официра; Авијатичарски филм; Београдска модна ревија (1928), Свечаност конгреса Фидака у Београду и Загребу; Сахрана војводе Степе у Чачку; Свечана сахрана генерала Врангела; Погреб гардијског поручника В. Јовановића; Дани Црвеног крста (1929), Свесловенски слет, први слетски дан; Скадарлија са Чича Илијом; Избор лепотице на Палићу (1930), Долазак у Београд поклонствене делегације из четири бановине: Дринске, Савске, Врбаске и Приморске; Освећење споменика др Рајсу у Београду (1931), Свечана сахрана генерала Ст. Хаџића; Слава пешадијског пука Краљеве гарде; Слава коњичке бригаде Краљеве гарде (1932), Посета бугарског краља Бориса Београду (1934), Посета грофа Ћана Београду; Београд постаје велики град (у копродукцији с Артистик филмом) (1938), Фестивал народних кола и игара у Београду (1939), Игра коло наоколо (1940). Иако је снимио импресиван број документарних филмова, Новаковић је за историју српске кинематографије можда најзначајнији због развоја филмских журнала. Наиме, он је још 1926. покренуо први филмски журнал код нас, Журнал Новаковића, који рекламира у  поменутом циркуларном писму дајући кратке садржаје прва два броја.

„Журнал Новаковића бр 1. Садржај: Освећење Мокрањечевог споменика. Слава II гвозденог пука. Краљ и министар војни на Соколској академији. Журнал Новаковића бр. 2. Садржај: Трке Кола Јахача. Соколске вежбе. Министар војни Госп. Д. Трифуновић на Свесоколским вежбама. Наша Ратна Морнарица итд.” И додаје: „Нз. Журнали излазе редовно сваке недеље по један и доносе најважније актуелности, свећаности, интересантне догађаје и т.д. и т.д. На исте се можете претплатити да играте сваке недеље.”

Журнал Новаковића излазио је све до 1938. године и доносио најважније догађаје, пре свега из престонице. Непознато је колико је бројева укупно изашло, а у Архиву Југословенске кинотеке чува се шеснаест мање или више комплетних бројева тог журнала, с разноврсним сторијама посвећеним политичким, културним, спортским, али и најобичнијим, свакодневним збивањима. Новаковић је био свестан свог значаја и пионирског места у нашој кинематографији, што се види и из приговора који је 23. новембра 1933. упутио Државној филмској централи, јер је заобиђен приликом давања конценсије, тј. искључивог  права за снимање тон-журнала:

„Чуди ме да је ДРЖ. Филмска централа консултовала неке домаће произвођаче по питању давања горње концесије, па и оне који се по свом досадањем раду и уложеним капиталом не могу поредити са мојим предузећем, а да је мимоишла мене и ако је познато да се ја већ деценијама борим на дизању домаће производње филмова и да сам до сада уложио огроман капитал, као и то да ја данас поседујем свој филмски студио и најмодерније уређени лабораторијум. Поред тога ја сам баш први који је почео и то у најтежим приликама израђивати домаће журнале и кратке нацијоналне филмове па с времена на време и веће забавне филмове па би већ и то био један од разлога да се чује и моје мишљење. Најзад у данашње време и под данашњим приликама, почетак домаће производње а нарочито тонске мора да се рачуна са журналима, па када се узме у обзир да сам ја са великим жртвама набавио и апаратуре за тонско снимање, ради уређења и монтирања истих сам моментално стао своју делатност, разумљиво је да би давање концесија па ма коме то било, погодило моје предузеће које је до данас, па и пре доношења филмског закона, и још много раније радило и ради на унапређењу домаће производње филмова али на здравој и лојалној основи.”

Жељену концесију Новаковић није добио, а тонска апаратура о којој говори дело је његовог оператера и сниматеља, руског емигранта Александра Васиљева, који је снимао за Новаковића и прилагодио камеру снимању звука. Васиљев није био једини Новаковићев сниматељ. Често окупиран својим играним пројектима (Краљ чарлстона, Грешница без греха), а познат и као велики љубитељ женских дражи кроз чији су атеље у Курсулиној 16 у потрази за филмском славом прошле многе београдске „госпођице лепе и госпође младе”, обучио је за филмска снимања своје биоскопске оператере Николу Лазића и Петра Вранеша, и то с таквим успехом да се не може поуздано утврдити које су сторије снимили они, а које сам Новаковић. А Новаковићев рад одисао је професионализмом и познавањем филмског језика, његове радо гледане сторије јесу заокружене целине које карактерише добра фотографија и мирна, сигурна монтажа. Рат је прекинуо Новаковићеву филмску делатност. За време окупације потпуно се повукао, а по ослобођењу Београда био је један од предавача. Држао је практичне вежбе на првом курсу за филмске сниматеље који је организовала Филмска секција Врховног штаба НОВ и ПОЈ (до марта 1945), да би последња снимања радио у Фото-филмском заводу Медицинског факултета у Београду. Усамљен и заборављен, умро је 1953. године у Београду.

Програм посвећен Кости Новаковићу састоји се из два дела. У првом ћемо представити избор сторија Журнала Новаковића, а у другом једно од његових најамбициознијих остварења, незавршену документарно-играну Прославу 550. годишњице Косовске битке. Филм је снимљен по наруџби Одбора за прославу, игране делове режирао је Драгољуб Гошић, а Коста Новаковић и његов сниматељ Александар Васиљев оставили су одличан документарни материјал о Косову и величанственој прослави на Газиместану. Услед избијања Другог светског рата то дело остало је само у грубој монтажи, али и у том облику има не само вредност историјског документа већ и неспорне филмске квалитете.

У другом делу програма представићемо први прави српски етнолошки филм, Свадбу у Тополи и Сланцима (1930), у коме су до детаља забележени свадбени обичаји у Шумадији и београдском Подунављу, дело Петра Ж. Петровића, кустоса Етнографског музеја (осим тог филма Петровић је снимио и јединствене Русалије у Источној и Јужној Србији). Следи шармантно кратко остварење непознатих аутора из 1933. године Наши омиљени уметници Мијат Мијатовић и Пеција Петровић први пут на тон филму, где наш најпопуларнији предратни извођач севдалинки Мијат Мијатовић пева „Другар ми се жени, нане”. Величанствена бакљада у част рођендана краља Петра II Југословенског просветног филма из 1935. забележила је прву прославу рођендана краља Петра II као владара, уз изванредне ноћне снимке и ефекте ватромета који исцртава монограм и лик младог краља. Свадба у Пироту (1937) има сасвим друкчију интенцију од Свадбе у Тополи и Сланцима. Настала по наруџби богатог пиротског трговца и индустријалца Димитрија Младеновића (оснивача и градитеља фабрике „Тигар” и хидроелектране Темац), требало је да за породицу сачува снимке венчања његовог сина Најдана и Десанке Чичановић, али су непознати аутори тако професионално и на уметнички начин одрадили наручени посао да је та репортажа далеко превазишла првобитну намену. Мени најдраже дело овог програма јесте Влада Милана Стојадиновића, настала у продукцији Филмског одељења Југословенске радикалне заједнице и уз помоћ стручњака немачке УФЕ. То дело рађено је за потребе изборне кампање 1938. године и прави је пример добре употребе филма у политичкој пропаганди. Милан Стојадиновић, корумпирани политичар, геринговског изгледа и епикурејства, мусолинијевске театралности и говорничког дара каквог старог народног трибуна, који је успео да среди финансије и економски унапреди земљу, овде је ефектно приказао све успехе своје владе и слабост опозиције (и добио је ове изборе, мада је због других разлога изгубио власт). Инсерти из тог филма, пре свега одреди „смеђих кошуља”, често су коришћени за потврду комунистичке тезе о „монархо-фашистичком” карактеру Краљевине Југославије, али када их упоредимо с данашњим острашћеним партијским активистима, лишеним идеологије и вођеним голим интересима и оним „садо-мазохистичким карактером” оданости вођи, који је тако добро описао Фром у Бекству од слободе, изгледају као припадници дечјег скаутског удружења у кратким панталонама. Коначно, програм завршавамо са два филма у боји. Први је Дрина Владете Лимића, посвећен најлепшој српској реци. Иако се у неким списима као продуцент води Туристичко друштво „Путник”, данас се сматра да је то дело настало као резултат активности Планинарског друштва „Фрушка гора”, које је од средине тридесетих година редовно организовало сплаварење Дрином и о томе снимило три филма (уосталом, један од оснивача Друштва Гаја Грачанин био је и директор „Путника”). Сачуван је само део филма у коме је Лимић, осим лепоте дивље Дрине, успешно приказао и живот на њеним обалама. Други је Вежба инжињерске чете у лето 1940, непознатих аутора. Снимљен је са две камере на „Кодакохрому”, намењеном пре свега аматерима. Вежбама на обалама Саве, уз чланове Генералштаба, присуствовали су и краљ Петар II и његов рођак кнез Александар Карађорђевић, а опуштена атмосфера ни на који начин није наговештавала скору предстојећу катастрофу.

Божидар Марјановић