Идеја: из архиве Библиотеке кинотеке или пребогате архиве Кинотеке или још више из сопствених и туђих филмских сећања монтирати кратке секвенце (писани филм није новост!). Предложак за кино-филм као дупла доза неопходна за реанимацију!

Ови филмови биће написани да никада не буду снимљени. Paper movies нису филмска сценарија него жанровски хибрид који у специфичном облику (формату) провоцира на треперење између књижевности и кинематографије.

 

Интро

Филм почиње у мраку. Наратор острашћено чита речи (на енглеском) док се у позадини чује звук пројектора.

„I see it, one of Langlois’s great ideas: certainly films should be screened, but they also should be made. It was primarily an incitation to make films.

I would rather consider the Cinémathèque as a place of production and not only of mere presentation.” (Годар)

Коначно слика – laterna magica. Кроз објектив блесне светло – процеп слободе. Слајдови се мењају: Мелијесов први (наравно случајни) монтажни трик с погребним колима, Чаплинове ципеле као отисци детињства и оштри зуби и плашт Беле Лугошија, постер Нитратни месец над Београдом...

 

Сцена 1

Ништа пројектовање, само стримовање

Више од 120 година после уласка воза у станицу кућни биоскопи с огромним могућностима возове и свемирске бродове у пуној снази убацују нам у спаваће собе. Зидови се тресу и магична светлост постаје визуелна блештава бука.

Флешови „стримовања” преко смарт ТВ-а, „ipad-a”, „iphon-a”, „Xbox-a”, „Sony Playstation-a”, „андроид” уређаја...

„Лежаљке као на плажи или поред базена уместо биоскопских седишта. Уфотељавање. Еволуција коју смо чекали. Сервисирање услуга по минуту – VOD (video on demand). Двадесет четири сличице у секунди иду сада много брже. Добро је осетити како се Амазон и Нетфликс (Netflix) уједињују не само око производње филмова и ТВ програма, серија, не само око приказивања. Очекивања тржишта које диктира технолошки развитак постају презахтевна, тако да многи филмски институти и архиве широм света покушавају да то на свој начин испрате јер публика драстично нестаје.”

Након ових исписаних реченица које личе на досадну статистику из неког ТВ прилога, узлеће тон ка Јутјуб каналу где се у гомили звукова издваја звук пројектора са звуком дигиталног сигнала. Текст: „Британски филмски институт пустио је из своје архиве стотине и хиљаде црно-белих, немих, кратких... филмова с коментарима, интервјуима, који су похрањени сада на Јутјуб профилу те институције.”

 

Сцена 2

Popcorn Time

Слика Венеове књиге логаритамских таблица уз приказ шеме механизма Латамове петље, срца пројектора. Бушилица пробија листове књиге, пројектор се дими.. У имагинаријуму биоскопске сале тада дим-машине треба да полуде и да са свих страна крену офанзивно. Уз сцене на платну тај ефекат траје око два минута.

Појављује се знак да следи нешто сасвим друкчије. Упозорење: backseat монитори који постоје у авионским седиштима, морају бити уграђени у свако седиште кина. На тим мониторима уз специјалне програме добија се могућност „live editinga” садржаја на платну – свако ће моћи да се опроба у „филмском стваралаштву” када за то дође тренутак који ће унапред бити предвиђен с редитељима. Дакле, неколицина срећних добитника у публици добиће прилику да се укључи у креативан процес, како реклама и налаже. Коме је досадно може за то време да укључи специјално осмишљену апликацију и прочита на мобилном уређају ко би био срећан да подели кокице и започне филмско пријатељство у сали док се монтажне слике мрљају по платну. Забава не сме престати!

 

Сцена 3

Из подрума архива

Колор негативи чувају се на ниским температурама, око 0 степени Целзијуса, уз влажност ваздуха око 35%, док се црно-бели негативи чувају на 12–15 степени уз влажност од 50%. Видимо после ових речи руке пикера како чисти траку! Пажљиво се трака из складишта допрема и на столу за обраду преуређује. Скенирање!-експериментални део који подсећа на Воркапићеве најбоље монтажне епизоде.

 

Сцена 4

(Сугестивни женски глас наратора чита. У позадини нејасно шапутање, звукови филмске пројекције мешају се из трећег плана.)

Из дневника разводника

Недеља, 18.47 (датум неважан), на репертоару Персона, Бергман.

„Филм је почео тачно у 20.32. Каснила је петнаестак минута, али сам морао да је зауставим. Ништа јој није било јасно. Пропустила је једно од најбољих отварања у историји! Морао сам барем да је упозорим. Први пут је видим, имала је две књиге испод капута и прсте умазане угљеном – ликовна или примењена. Нагађања су ми ишла све брже и све боље. Није гледала Персону раније (то сам једва прогутао, тешко, врло тешко, али сам успео). Објашњавао сам процес настанка, Бергманове опсесије и како је дошао на идеју да Персона почне тако: архивски снимци, смрт, пенис, лампа пројектора, закивање за крст, пршти сцена од енергије, синестезија уз праскаве музичке тактове и креће филм из претапања. Оживљава. Рука преко лица.

Убедио сам је. Пијемо чај. Погледаће цео филм сутра на репризи у 18.00. Хоће да упише драмске уметности (камеру) после ликовне. Буди бог с нама! Спремала се за упис, а није ни знала за библиотеку Кинотеке и некада госпођу Добровић, супругу нашег чувеног сликара. Везао сам као и обично, усплахирен. Толико књига и премоћних филмова. А треба и снимати, што пре било шта. Сложила се. Само не може тек тако... Нпр. камера снима како слика: устајали мирис боја, музика крчи с распалог транзистора, мала грејалица у ћошку собе, јефтино бело вино, новине... Киша је почела да пада и стаклена зграда новог здања Кинотеке је засвирала.

Рез!”

Филмска трака трепери!

За пројекцију нитратног филма потребно је поседовати старији пројектор који има функционалне бубњеве, исправну електромагнетну, а пожељно је и ручну клапну.

Потребно је имати хлађење капије пројектора. У саму капију треба ставити филц да би се максимално смањило трење између траке и пројектора.

Приликом самог пуштања треба отпустити санке на капији и смањити затезање фрикције.

Током пројекције дежурати непрестано поред пројектора да би се муњевито реаговало ако филм пукне или се деси неки други прекид.

Поздрав,

Кино-оператер – из (украдене) преписке

 

Сцена 4

Као на филму

Видимо из првог лица да лик трчи по граду, као у игрици, и покушава да се оријентише и снађе да би решио задатак. Текст иде доле у дугим редовима:

„Велике компаније увелико развијају паметна контактна сочива која ће преносити слику директно у око посматрача. Стварност окупирана дигиталним системима ипак је непоуздана. Сликаћемо трептајем ока, слично ћемо моћи и да направимо снимке и да их репродукујемо. Савршена камера у оку. Кино-око!”

„Визуелне и наративне сличности постоје унутар филмова и игрица.” (И. Дијана, директорка минхенског филмског фестивала који је пре неку годину додао у свој програм категорију „игрице”)

Није више далека будућност када ће се проучавање игрица с мастер или докторских програма пребацити на основне студије драмских уметности. Чак и у Србији.

Слику исече трејлер филма Assassin’s creed с Марион Котијар и Мајклом Фасбиндером у главним улогама (недавно имао светску премијеру), који је урађен на основу веома популарне игрице.

„Физичко уживање и физички бол који производе тренуци (појединих) филмова нећу ни покушати да вербално дочарам текстом онима који то и сами нису осетили.” (Трифо)

Фале црно-бели крацери – летентни садржаји свести (макар то било хипстерско помодарство слично као „крцкања” грамофонских плоча). Последња линија текста дуго остаје. Ништа звук.

 

Сцена 5

Последња сцена на претпоследњем месту

Натпис: „Не можеш јести осам сати дневно, не можеш ни пити осам сати дневно, нити осам сати дневно водити љубав – осам сати непрекидно можеш само да шљакаш. Због тога човек себе и све остале чини тако јадним и несрећним.” (Фокнер)

Филм од осам сати не сме да збуњује. Лав Дијаз да се гледа! Успаванка за тужну мистерију (Hele Sa Hiwagang Hapis, 2016) – трајање 485 минута (две паузе), укупно око осам и по сати.

Сати проведени ван сале су бесмисленији!

***

Платон дорађује свој мит после више од две хиљаде година: „Не излази се из пећине по сваку цену! Сенке више не могу тако пуно лагати као некада.”

Неколико рефлектора укључује се иза свих у публици.

 

Сцена 6

Позиционирање

И није свеједно где се седи у сали! Шема са седиштима исцртана у пројекту. Нацрт за предавање Славка Воркапића:

„Гледалац у последњем реду и гледалац у првом реду виде два различита филма... Дубина сцене повећава се с повећањем удаљености посматрања, али ближи гледалац је ’телесно’ више укључен у већу, иако више компримовану слику... Однос удаљености посматрања и видног угла стајне тачке снимања... Не постоји ’нормални’ објектив за читаву дубину биоскопске дворане... Парадокс зум објектива... Релативно убрзање и успорење брзине приближавања и удаљавања, који настају при употреби широкоугаоних телеобјектива... Кинестетичка снага кратког фокуса и монументална снага дугих фокуса објектива, када су употребљени креативно... Предности широког екрана.

Општи план, средњи план, крупни план нису само средства сценарија већ и елементи динамички пропорционалне игре простора... Општи план није само велика ’запањујућа’ фотографија, већ откривање простора (велики део који садржи мале делове), после низа крупних планова; средњи план је целина масе или кретања... Низови резова или прелаз помоћу кретања камере.

Са одломцима из: Alexander Nevsky, All Quiet on the Western Front, Cabinet of Dr. Caligari, Man of Aran, Yojimbo итд.”

Проучавају се заузета места у сали. Не постоји осећај краја и завршетка него новог наставка.

 

Oправдан предосећај: *програм ће бранити неколико филмова у традиционалној форми. Кратки авангардни, К. Маркер, Параџанов (Боја нара), Бресон, Бела Тар (Торински коњ) и специјално изненађење.

Радиша Цветковић