Списак мојих омиљених филмова броји педесетак наслова. Кинотеци сам понудила половину, затим ми је речено шта постоји у архиви, а онда сам ја од тога изабрала половину. Да не бисмо мистификовали, тако је, отприлике, то изгледало.

И поред завршене школе и дугогодишњег гледања филмова, и даље не знам одговор на питање зашто нам је неки филм омиљен, а неки се не задрже. Биће да су, поред уметничких вредности, разлози обично једноставнији и личнији. И, наравно, нису општи. Филмове са ове листе волим због различитих разлога. Истине ради, трудила сам се да на њој не буду Кум 1 и 2, иако већ деценијама деле почасно прво место. Рачунала сам да телевизије бар једном недељно то раде и без моје сугестије. Ни Било једном у Америци није згодан за приказивање јер directorş cut траје као два друга, подужа филма, па мало ремети програмску сатницу. Кад људе именом и презименом зовете у биоскоп, ред је да им кажете зашто мислите да је важно да их виде. Пре свега, зато што су то филмови које је грех не гледати на великом платну.

Прислушкивање је за мене посластица јер га увек доживљавам као дивну и интелигентну подвалу етаблираном Холивуду у коме највећи мајстор свог посла, као врхунски мејнстрим редитељ, себи за душу напише и режира мали артхаус филм, психолошку драму коју фантастично упакује у форму трилера, подједнако успешно као и у најграндиознијим филмовима које је радио. И тај „мали” филм о драми једног оперативца (у улози великог Џина Хекмана) режиран је као да га је Копола радио прошле године. Копола је важан, између осталог, и зато што је његов кадар, као и целокупан његов рукопис, чврсто закуцан у времену и простору. И као такав, не подлеже трендовима и јефтиним експериментима. Филмски израз се мењао током деценија, трендови су нас сустизали сваки час, и филмови неких мање важних аутора остали су у времену у ком су стварани. Кополини филмови су добри, свежи и ововременски, кад год да их гледате. Као редитељу који говори о свом омиљеном редитељу, дозволићете ми и ову претенциозност: као што за једног Леонарда никад нећемо моћи да кажемо да га је прегазило време, да је архаичан и passe, тако је и Френсис Форд своје постоље у кинематографији заслужио одавно. Мени су чак и његови мање успешни филмови апсолутно неодољиви. Ето, зато Копола.

Чаплина гледајте да видите како су филмови некада били црно-бели, али због тога не и мање добри. Да видите да је мелодрама постојала и пре филма Nothing Hill, да је социјална драма постојала и пре Мајка Лија, да је све на свету, осим Твитера, постојало одувек, и да ће оно најважније што нас покреће постојати заувек. Уосталом, ако ни због чега другог, идите у биоскоп да се тестирате да ли сте здрави. Јер, просто, није нормално не волети Чарлија Чаплина.

Кабаре Боба Фосија гледајте јер живите у 2019. години кад је свет, ако се ја питам, окренут наглавачке. Да вас поштедим приче о систему вредности, Европи у којој јача десница, гажењу свих цивилизацијских тековина и сурвавању у 19. век, рећи ћу вам само да је то мјузикл, да је очаравајуће гледати женску хероину из времена пре хијалуронске грознице, и да је то најспектакуларнији приказ надолазећег рата, оног највећег, који без испаљеног метка најављује катастрофу, ко уме да је види. Да је све то увијено у обланду неодољиво декадентног предратног Берлина, уз песму с опомињућим насловом „Tomorrow belongs to me ”. Рекох ли, гледајте Кабаре јер живите у Србији 2019.

Фелинијев Амаркорд погледајте обавезно, поготово ако до сада нисте. Уколико вам се учини да сте из тог филма много шта већ видели у десетинама других, током протеклих пола века, добро вам се учинило. Рачунајте да сте отишли да погледате праизведбу, такозвани оригинал.

Уколико вам се учини да сте нешто од Казабланке већ негде видели, да вам делује познато и тако блиско, лоше вам се учинило. Казабланка је експеримент који успева једном у животу, и никад више. Мора превише звезда да се уједини на небу да би нешто постало култно, и као такво – недостижно. Казабланка има све. Као што није важно шта ћете ви мислити о Микеланђеловој Пијети или Моцартовом Реквијему, јер они су ту да остану, тако није важно ни да ли ћете волети Казабланку. Она је већ остала.

Америчку лепоту и Писца из сенке препоручујем због сличног разлога. И Сем Мендес и Роман Полански имају храбрости и онога што би се с колоквијалног језика превело као парни део мушког полног органа, да се у својим филмовима баве оним најгорим, или макар најмрачнијим у нама, а зарад узвишеног циља. Треба много редитељског умећа да би се тако и толико оголио филмски јунак, да му пред нама проспете утробу а да га не деградирате, већ да га волите, јер вас редитељ тера да препознате оно најгоре у себи. И да то најгоре у себи прихватите, или да га мењате, или макар да на путу до куће размишљате о томе ко сте, шта желите, која је ваша цена и колику сте цену ви спремни да платите. Укратко, дирљиво, помало болно и јефтиније од кауч терапије.

Антонионијева Ноћ је guilty pleasure за оне који не пате од класичног филмског наратива. То је софистицирана ода умирућој љубави и ако бар једну такву до сада нисте сахранили, не трчите у биоскоп, стићи ће вас већ, кад-тад.

И на крају, гледајте Париз, Тексас. Она је најлепша од свих најлепших плавуша на свету. Он је најзаљубљенији од свих несрећно заљубљених мушкараца на свету. Париз је село у Тексасу до кога се шипчи преко пустиње док Рај Кудер свира да те убије где си најслабији. Гледајте га, то је Вим Вендерс, онај Немац што се не плаши да воли. Гледајте га јер је опроштај на филму дирљивији него у животу. Ако немате други разлог, гледајте га да бисте се исплакали у мраку, тамо вас нико не види.

Ана Марија Роси