Књига „Јеванђеље на филму“ аутора Владимира Марјановића, у издању Нишког културног центра, представљена је 18. априла у Југословенској кинотеци, у којој је на програму и циклус „Исус на филму“ (од 19. до 21. априла).

 

Филмови о животу Исуса Христа били су предмет Марјановићеве магистарске тезе, одбрањене на Факултету драмских уметности и први пут објављене у некој врсти самиздата (Књига комерц, 2008). Имајући у виду квалитет садржаја и значај теме НКЦ се одлучио за ново, кориговано издање 2021. године, изјавио је уредник филмског прогама НКЦ-а Дејан Дабић.

Према његовим речима, у свету су честе књиге које се баве односом хришћанства и филмске уметности, док се у домаћој писаној речи о филму – у Србији, али и у региону, то своди на појединачне есеје, осврте или темате у часописима.

Зато ова књига „надилази карактер обичне филмске студије, јер у нашим условима представља темељ за надградњу нових истраживања у овој области и као таква је драгоцена свима које ова тема интересује“, истакао је Дабић.

Како је оценио, аутор је у свом „комплексном истраживању приступио теми не само с релевантним теоријским знањем него и као филмски радник који се, пре свега, бави монтажом и на тај начин може више него аутентично да анализира са становишта филмског језика групу од преко стотину филмова чији је заједнички садржалац прича о Исусу Хисту и његовом страдању“.

Дабић је навео и ауторов став да ова група филмских остварења има одлике аутохтоног жанра, мада се њихово жанровско одређење може кретати и у дефинисању постмодернистичког хибрида насталог комбинацијом разних жанрова – почев од биопика, библијског епа и мелодраме па све до вестерна.

Директор НКЦ-а Срђан Савић такође је указао да су код нас ретки теоријски текстови који настоје да расветле феномене односа религије и филма, док у свету постоји обимна литература која третира ове теме, без обзира да ли у тим студијама претеже  однос према вери или према филмској естетици.

„Међу филмовима на религијске теме посебну групу чине они о житијима Исуса Христа, базирани у мањој или већој мери на јеванђељима, а у неким ситуацијама има и одступања од аутентичног тумачења Христовог живота. Ова књига је у том смислу врло пажлијиво рађена. Њен аутор ове филмове хоће да одреди као посебну жанровску целину, а ја бих је у неким аспектима назвао под‌жанровском“, рекао је Савић.

Напомињући да је жанр најшири и најнеодређенији појам и у теорији књижевности и у теорији филма, Савић је истакао да „филмови о Христу заиста могу да чине једну целину, јер имају сва обележја жанра“.

„У тематском и иконографском смислу су подударни, прављени на истим основама. Они су сродни, а разликују се међусобно стилски, драматуршки у неким аспектима и у начину на који је постављен лик Исуса Христа, односно колико је он централна личност у филму у директном смислу и у пренесеном значењу“, изјавио је Савић.

Марјановић је захвалио НКЦ- у што је „извукао у фокус ову књигу, која је актуелна колико и њена тема“.

„Ова тема је увек актуелна. Поготово сада у доба короне људи су се окретали неким другим стварима, онима  које имају упит у виши смисао, трансцедентним стварима које се дешавају у нашим животима“, рекао је Марјановић.

На корицама књиге Марјановић истиче да је „Исус Христос, као најдоминантнија фигура наше цивилизације и човечанства уопште, присутан у свим областима уметничког стваралаштва, па тако и у области филмске уметности“.

„Осим на значајан утицај Христовог лика на кинематографију уопште, ово истраживање се такође фокусира и на анализу неких значајних филмова о Исусу. Преко стотину филмова који су настали током историје седме уметности и чији је заједнички садржалац живот и страдање Исуса Христа чини једну посебну групу, чија улога у историји филма досад није довољно истражена. Циљ овог рада јесте да детерминише улогу и значај тих филмова у историји кинематографије, затим да одреди њихове могућности и домете у представљању светог, као и да дефинише да ли ти филмови могу да представљају аутентичан филмски жанр. Уколико могу, циљ је и да се одреди који су то елементи који би ову врсту филмова могли да дефинишу као посебну жанровску групу”, навео је аутор.

У оквиру књиге појединачно је анализирао осам филмова који спадају међу најрелевантнија остварења светске кинематографије у овој области: „Цар царева“ (1927) Сесила Б. Де Мила, „Бен Хур“ (1959) Вилијама Вајлера, „Цар царева“ (1961) Николаса Реја, „Јеванђеље по Матеју“ (1964) Пјера Паола Пазолинија, „Највећа прича икада испричана“ (1965) Џорџа Стивенса, „Исус из Назарета“ (1977) Франка Зефирелија, „Последње Христово искушење“ (1988) Мартина Скорсезеа и „Страдање Христово“ (2004) Мела Гибсона.

Циклус „Исус на фиму“ у Музеју кинотеке обухвата домаћа остварења – од филма „Са вером у Бога“ (1932) Михајла Ал. Поповића до филма „Време чуда“ (1989) Горана Паскаљевића.