Монографија „Милена Дравић: Више од уметности“ ауторке Татјане Њежић представљена је 15. априла у Југословенској кинотеци, у присуству чланова породице, колега и пријатеља српске и југословенске глумачке диве Милене Дравић (1940-2018).
Ново издање, допуњено текстовима и фотографијама, објавила је Лагуна, а претходно је књигу која доноси животну причу и уметничку биографију Милене Дравић објавио Књажевски српски театар из Крагујевца као део награде „Јоаким Вујић“.
На промоцији су, поред ауторке, говорили Верица Дравић, Јелисавета Сека Саблић, Дејан Мијач, Здравко Шотра, Радослав Зеленовић и Андреј Беле, директор пословног подручја кафе Атлантик групе.
Ова књига је „својеврсни Миленин ДНК“, речи су Горана Паскаљевића које је цитирала представница Лагуне.
„Књига је пуна живота и колорита. Непретенциозно, а врло зналачки и упечатљиво обухваћено је и оно што бисмо најкраће могли назвати струковно сагледавање Милениног ванредног опуса, као и његово проматрање у контексту времена“, оценио је Паскаљевић.
Татјана Њежић је изјавила да је рад на књизи, и то на позив Милене Дравић, за њу био и изазов и част, али да је „оно што је у књизи драгоцено – сама Милена“, која је била „импресивна личност у сваком смислу, врло једноставна, врло топла и у исти време недостижна“.
„Ја то зовем космос Милена Дравић“, рекла је она.
„Књига је настајала кроз сусрете, разговоре, размену бележака и писаног материјала. Био је то петогодишњи процес рада и дружења. Све што је у књизи објављено прошло је кроз њене руке више пута“, рекла је Татјана Њежић, додајући да јој је Милена значила велики ветар у леђа.
„Осим што је била грандиозни уметник, осим што је имала сјајну харизму, била је велики човек. Читав њен живот је заправо мастер клас како се живи на бранику највећих вредности, људских, уметничких, моралних и то увек, и кад је тешко и кад изгледа немогуће“, истакла је Татјана Њежић.
Подсетила је и на овације којима је Милена поздрављана прошлог лета на фестивалима у региону. „То је био један круг који је некако затворио причу, али ти аплаузи који су 10, 15 минута протресали Пулу, док је на хиљаде људи скандирало на ногама, потом на Палићу, потом у Херцег Новом, још увек одјекују. Одлазећи, оставила је оду животу“, закључила је ауторка монографије.
Дејан Мијач је оценио да је Татјана Њежић урадила добар и важан посао.
„Није једноставно стати пред нешто што је тако горостасно, и то у много димензија и онда направити нешто што је врло интимна и тачна исповест Милене Дравић. То је Тања успела. Други део књиге је оно што су пријатељи казали о Милени, где су је наравно хвалили, са разлогом. Онај први задатак можда делује лако, по систему – ја сам питала, она је говорила, а ја сам бележила. Али то је тежак задатак. Имајте поштовања за то“, рекао је Мијач.
„Од тренутка када је Милена отишла, све то припада тзв. историји, која се код нас често окреће, брише, мења. Тања је урадила добар посао да једна од битних националних вредности, а то је живот и рад Милене Дравић, буде и остане међу нама“, истакао је Мијач.
Здравко Шотра је подсетио на дивну сарадњу са Миленом Дравић и Драганом Николићем у шоу програму „Образ уз образ“, као и да је имао срећу да са Миленом снима за телевизију „Госпођу министарку“, али и игране филмове.
„Враћамо се Милени и враћаћемо јој се, зато што нам недостаје, а и зато што већ 60 година, од њеног првог филма „Врата остају отворена“, никако да се појави глумачко биће слично тој јединиственој глумици и жени као што је била Милена Дравић“.
„Тања Њежић је уложила озбиљан напор да направи књигу која је тако неопходна за историју не само филма, него и позоришта и телевизије на овом простору. Неки од драгоцених сведока већ, нажалост, нису више са нама, али она је успела да скупи мишљења релевантних естетичара и критичара, редитеља, глумаца и глумица. Заједничко свим тим сведочењима је да су сви импресионирани Миленом као особеном и непоновљивом личношћу. И сви покушавају да проникну у њену тајну“, рекао је Шотра, додајући како му се на крају чини да је „биће такве глумачке неодољивости и тако лепог људског садржаја просто мајка такво родила, ту нема друге филозофије“.
Радослав Зеленовић је предложио да поводом 60 година од првог Милениног филма – „Врата остају отворена“, Министарство културе и информисања Србије 2019. годину прогласи Годином Милене Дравић.
„Милена је била највећа и највољенија глумица на овим просторима и то ова књига документовано показује“, истакао је Зеленовић. Он је захвалио ауторки на уложеном труду, позвао и друге ауторе да пишу о Милени, а Кинотеку да приказује њене филмове.
Зеленовић је подсетио да је Милена Дравић прва добитница награде „Александар Лифка“ Палићког фестивала, али да је те 2000. године било интервенција да јој се награда не додели.
„Ипак смо одржали церемонију, а Милена је затим рекла: „Добро је што смо то урадили. Показали смо да их се на плашимо“. Део ове књиге се односи и на тај аспект њеног живота. Милена и Гага су били саставни део сваког протеста тих бурних година, мада их је то коштало многих неснимљених филмова“, изјавио је Зеленовић.
На промоцији је приказан снимак, како се испоставило, последњег валцера који је Милена Дравић одиграла, прошлог лета на Палићу. Снимак је направљен мобилним телефоном на коктелу након што је Милена, уз овације публике, примила Сребрњак поводом 25. Фестивала европског филма.
„Претходно је била у Пули и тамошњи пријем публике дао јој је снаге за путовање. Ипак, пред излазак на позорницуна Палићу вртело јој се у глави. Али онда се зачуо хук публике. Одржала је фантастичан говор, добила овације и на крају рекла: Сад могу да стојим и два и по сата“, испричао је Зеленовић.
Сека Саблић је поменула да управо чита књигу Рајка Грлића „Неиспричане приче“ и мисли на Милену.
„То је заправо хроника југословенског филма која обухвата неколико деценија, а ја са сваком страницом мислим – како би Милена ово доживела, како би коментарисала, како би препознавала свако име, детаљ, догађај и сваку истину“, рекла је Сека Саблић, која је испричала и неке анегдоте из дружења са Миленом.
„Милену, њен живот и природу обележавају првенствено огромна енергија и посвећеност филму, породици, Гаги. А током болести била је посвећена оздрављењу, веровала је у живот“, изјавила је Сека Саблић.
Верица Дравић је захвалила свима који су допринели да изађе ова дивна књига, као и Андреју Белеу на дугогодишњој подршци Милени Дравић и Драгану Николићу.
„За мене она није била велика Милена него пре свега вољена тетка. Ни данас немам објективан суд о њеном значају за културу и уметност, о утицају који је имала на друге људе. Увек сам имала субјективни осећај шта мени значи. И даље ми је тешко да прихватим свет у коме нема њених духовитих коментара или широко разрогачених зелених очију кад је нечим запањена и безграничне љубави коју ју пружала мени, мом оцу, мојој ћерци и, наравно, њеном Гаги, који је опет за мене био само обожавани теча. Остала је велика празнина и бол, али и безброј непроцењивих успомена. То је моје лично богатство“, рекла је Верица Дравић.
Књига о Милени Дравић је објављена уз подршку Гранд кафе, исто као и раније монографија групе аутора „Господин мангуп“ посвећена Драгану Николићу.
Андреј Беле је истакао да су били више од пословних пријатеља и да су у Гранд кафи гајили велико поштовање према најславнијем глумачком пару на овим просторима.
„Драго ми је што овим књигама остављамо нешто генерацијама које долазе после нас. Имали смо привилегију да се дружимо са њима 15 година током рекламне кампање, али и после тога“, рекао је Беле. Како је додао, у спотовима за Гранд кафу више не учествују познати, јер „нема у региону личности које би њих могле заменити“.