„Лексикон YU филма“, чији је аутор угледни филмски критичар из Загреба Ненад Полимац, представљен је 8. јуна у Музеју кинотеке, у пратећем програму 18. Фестивала нитратног филма.
Ова занимљива и интригантна књига, у издању хрватске куће „Наклада Љевак“, нуди критичарски преглед култних филмских остварења и кључних особа и феномена који су обележили југословенску кинематографију. Заступљени су светски значајни филмови, као што су „Скупљачи перја“, „Битка на Неретви“, „Валтер брани Сарајево“, „Ко то тамо пева“, „Отац на службеном путу“…
Ту су и прикази филмских легенди, међу које аутор убраја Вељка Булајића, Бориса Дворника, Жику Павловића, Радета Шербеџију, Бату Живојиновића, затим гости из света Јул Бринер, Орсон Велс и други, као и припадници „прашке школе“ Рајко Грлић, Емир Кустурица, Горан Паскаљевић, Лордан Зафрановић.
Полимац такође анализира успон и пад југословенског тржишта, као и алтернативних филмова, сажимајући 40-ак година југословенске филмске индустрије.
Разговор са њим на промоцији је водио директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић, који је оценио да је оваква књига била преко потребна и да чак и за оне који пуно знају о тој теми открива неке нове податке и интересантне детаље.
Полимац је признао да је идеја потекла од издавача, а да је њему „одмах „зазвонило“ како би књига о ју-филму могла да привуче публику, јер је у Хрватској пре извесног времена канал Класик ТВ био један од најгледанијих приказујући само старе ју-филмове. Поред тога, када је у Кинотеци у Загребу 1999. ишао циклус партизанских филмова није могло да се уђе од гужве, а у новије време ХРТ се охрабрио да даје и српске филмове – уз партизанске и остварења дела Слободана Шијана или Емира Кустурице и гледаност је такође одлична“.
„Ја волим југословенски филм, наравно – не сваки. Има ту јако занимљивих редитеља, мени лично је најдражи Жика Павловић. Нисам био велики поклоник прашке школе, више ме је привлачио црни талас. У Лексикон сам ставио неке ствари које се не могу заобићи, а и неке које се мени свиђају.“
„Одлучио сам се само за игране филмове, без документараца и анимираних, као и за временску „секиру“. Обухватио сам период од првог филма социјалистичке Југославије – „Славица“ до „Глувог барута“ који је био победник последњег ју-фестивала у Пули 1990. године“, изјавио је Полимац.
Поводом избора фотографије Јула Бринера за насловницу Лексикона приметио је да је „био заиста импресиван промет великих имена кроз ју-филм, подсетивши и на некадашње, како је рекао, озбиљне продуцентске куће Авала филм (Београд), Јадран филм (Загреб), Ловћен филм (Титоград/Подгорица), Триглав филм (Љубљана)“.
На питање Пантелића да ли планира и књигу о пост-ју филму, одговорио је да не верује да би за њу било ширег интересовања.
„То су данас доста различите кинематографије. Аутори који су до распада бивше државе били стубови културе отишли су у други план, а дошле су објективно сасвим нове генерације и направиле нове системе“, оценио је Полимац.
