Фокус: ЂОРЂЕ КАДИЈЕВИЋ

Ђорђе Кадијевић у нашој култури има необичан статус, дефинисан дихотомијама које су и одредиле његову специфичност: истовремено интелектуалац и „филмаџија”; историчар уметности и редитељ; режисер за биоскоп али и за телевизију; аутор жанровских али и нежанровских филмова... Колумниста водећег недељника НИН (на ликовне теме) и филмолошка непознаница са скрајнутим статусом у домаћим филмским лексиконима и енциклопедијама... Славан, и у сенци; свима знан и – непознат...

Овиме се не исцрпљују дихотомије везане за његов опус (тачније, за две његове „паралелне професије”, како их сам назива), али већ и наведени парови супротности довољни су да наговесте једну несвакидашњу и потенцијално контроверзну појаву.

Кадијевић се одупире дефинисању и уклапању у ма коју категорију: он је, као стваралац, етаблиран, а опет – увек и свуда странац, готово аутсајдер. Међу редитељима био је посматран са зазором, као дошљак из другог света – као интелектуалац, односно „ликовни критичар који покушава да режира”. Међу ликовним уметницима и критичарима посматран је, са чуђењем, као редитељ који, уместо да тематизује њих и њима сличне, снима филмове о обичним људима у руралној средини. Међу биоскопским редитељима ретко се помиње јер га сматрају превасходно телевизијским аутором. На телевизији, стално запослене „колеге из радног односа” гледале су га као уљеза из света биоскопа који ремети њихова устаљена правила снимања. Иако иницијално стигматизован као „црноталасовац” због своја прва два играна филма, слабо се уклапа у шаблон те групације редитеља и ретко се, а и тада сасвим узгред и овлаш, налази у написима о црном таласу. Као пионир хорора у нашој кинематографији стекао је одређено признање, са закашњењем од више деценија, али и оно је углавном остало у сфери „култа” – маргиналних публикација и минорних фестивала... Повремено се понеко у штампи или на интернету досети Лептирице па срочи пригодан текст, углавном заснован на препричавању, носталгији и општим местима, рачунајући на препознатљивост и популарност овог наслова, али озбиљних критичких написа о том и другим Кадијевићевим филмовима има врло мало...

А кад се испод свега подвуче црта, главни (мада не једини) кривац за овакву ситуацију управо је сaм Кадијевић. Његова незаинтересованост за саморекламирање, за клике и таборе, за центре моћи, као и његова уметничка, поетичка неуклопивост у владајуће парадигме домаћег филма и свесни, снажни зазор од било какве етикете, било каквог припадања и својатања, у корену су једног скоро уникатног статуса: да буде истовремено свима знан, а опет, суштински непознат и непрепознат. И тако, већ деценијама...

На самом почетку каријере, у „Исказу” објављеном 1968. године у часопису Синеаст, Кадијевић је писао:

„Две су категорије људи данас код нас на плану морално-менталне проблематике, две структуре менталитета које се сукобљавају:

– група која припада једном ’укусу’, ’култури’, која у ствари припада прошлости,

– други су усамљени, горди појединци који не припадају конституисаном начину мишљења, већ су аутентичне појаве.

Ови други се не дају сместити у контекст оне прве групе. Они делују разорно али надграђујуће на културу.”[1]

Посматрајући његов опус из данашње визуре, може се без икакве сумње тврдити да је Кадијевић-почетник, далеке 1968. године, већ после свог првог филма, добро дефинисао себе: као усамљеног, гордог појединца који не припада конституисаном начину мишљења, већ је аутентична појава која уистину јесте деловала разорно али надграђујуће на културу, реметећи колотечину и доносећи нешто смело, своје, оригинално, дотад невиђено а суштински значајно за исту ту културу, без обзира на то колико је ова била способна да то препозна и валоризује.

О аутентичности овог редитеља понајбоље сведоче његови филмови и ТВ серије, а за њихову реевалуацију незабилазна литература биће управо ова књига разговора. У њој се овај аутор продорно, самосвесно и болно искрено осврће на своја дела, али и на општи друштвени и културни контекст у коме су она настајала. Сасвим у складу са својим статусом правог интелектуалца, Кадијевић се у овој књизи аналитички, аутопоетички осврће на сопствени опус, на своје – како он воли да каже – „покушаје да се бави уметношћу”, и у тим анализама, као никада и нигде до сада, баца снажно светло на бројне досад непрепознате или слабо анализиране аспекте своје слојевите ауторске поетике.

Чак и привидне дигресије – о ужасима II светског рата, о филозофији егзистенцијализма, о источном и западном поимању хорора, о католичком и православном схватању Ђавола, о турбулентној историји Србије и Југославије – заправо служе истој сврси: да употпуне и новим слојевима обогате слику о искуству, мисли и визији који стоје иза Кадијевићевог дела.

Без обзира на наоко диспаратне појавне облике и форме којима се Кадијевић бавио (играни филм, ТВ филм, ТВ серија, документарац; ратни филм, историјски филм, хорор, фантастика...), ова потрага за оним што је „више од истине” у његовом делу и око њега на крају разоткрива његов опус као монолитну, дубоко промишљену и доследно спроведену целину. Тај опус, чак и упркос ожиљцима продукционих и других недаћа (узимајући у обзир и бројне неснимљене пројекте), сведочи о јасном светоназору и о естетској намери из њега изведеној – те о снази и умећу да се они естетски уобличе и уметнички изразе.

Дејан Огњановић

[1] Ђорђе Кадијевић, „Исказ”, Синеаст, бр. 3, Сарајево, 1968, стр. 38.