Комеморација поводом смрти Душице Жегарац одржана је 31. маја у Југословенској кинотеци у присуству чланова породице, колега и пријатеља глумице која је била звезда српске и југословенске кинематографије, а преминула је 24. маја у Београду, у 75. години.
О филмском, али и књижевном опусу и животном путу Душице Жегарац говорили су директор Кинотеке Југослав Пантелић, уредник издавачке делатности Филмског центра Србије Мирољуб Стојановић, књижевник и преводилац Дејан Тиаго Станковић, а прочитано је и писмо редитеља Лордана Зафрановића.
Одломке из аутобиографске књиге Душице Жегарац „Као на филму“ и песме из њене збирке „Време бдења“ читала је Нада Петронијевић Човић, некадашња уредница кутуре на телевизији Студио Б.
Истичући да ћемо је памтити „по изузетном таленту и лепоти којом је зрачила, по префињеном сензибилитету, али и драмској снази коју је удахњивала својим ликовима“, Пантелић је подсетио на најзначајније међу више од 70 улога које је остварила на филму и телевизији. Још као средњошколка дебитовала је у „Деветом кругу“ (1960) Франца Штиглица и одмах добила Златну арену у Пули, а исту награду освојила је и 1971. за главну улогу у „Опклади“ Здравка Рандића и 1980. за споредну улогу у „Посебном третману“ Горана Паскаљевића.
Многе генерације заволеле су је због филма „Саша“ с почетка шездесетих, рекао је Пантелић, наводећи и њене упечатљиве роле у филмовима „Буђење пацова“ Живојина Павловића, „Немирни“ Кокана Ракоњца, „Подне“ Пурише Ђорђевића, „Дечко који обећава“ Мише Радивојевића, „Вариола вера“ Горана Марковића, „Окупација у 26 слика“ и „Халоа – Празник курви“ Лордана Зафрановића…
Поред награде Удружења филмских глумаца „Павле Вуисић“ за животно дело, Душица Жегарац је добила и највише признање Југословенске кинотеке – Златни печат за допринос филмској уметности.
„Била је овде, са нама, пре непуне три године – на свечаној додели 6. јуна 2016. Душица Жегарац је оставила толики траг у кинематографији да са сигурношћу могу да кажем да у овој и дворанама широм света, где се буду приказивали филмови у којима је остварила своје улоге, остаје са нама“, закључио је Пантелић.
Мирољуб Стојановић је рекао да је у овој декади имао част и привилегију да другује с Душицом Жегарац, с којом се први пут срео поводом књиге „Као на филму“, у издању ФЦС-а.
„Док се о њој као глумици мање-више све зна, чини ми се да један људски аспект, као и мултидимензионалност њене личности многима измичу, поготово млађим нараштајима. Оно што је Душицу чинило бескрајно инспиративном јесте плуралност њених интересовања“, изјавио је Стојановић.
Како је навео, „с јако много талента је писала, иза ње је остао један необјављени роман, збирка изванредних есеја, скица и записа, две мање или више довршене збирке прича, а да не говоримо о томе колико је активно посећивала биоскопе, била учесник разних трибина, друштвено ангажовано биће, волела животиње, била веома посвећена својим пријатељима“.
Дејан Тиаго Станковић је напоменуо да говори „у име мале групе коју назива пресађени људи или пресађени уметници“.
„Душица Жегарац је била једна од њих. Везивао нас је живот у Португалу, враћање и одлажење. Јавила ми се поводом једног мог искреног текста о (не)уклапању у другу средину и почели смо комуникацију на те теме. Неко ко је овде остварио уметнички успех оде из најплеменитијег разлога, због љубави, у иностранство, али некако испостави се да за њега тамо нема места“, рекао је Станковић помињући тешкоће уклапања, немања публике, проблем језика…
„То увек остави траг на каријери. Сигурно постоје неке неодигране улоге, а ја знам, као имигрант, зашто нису одигране – због те измештености. Наши разговори нису служили за правдање. Нико ту није крив, можда је чак и немогуће уклопити се у првој генерацији, само нам је требало да с неким ко има исти поглед упоредимо искуство“, рекао је Станковић.
Лордан Зафрановић је у свом писму истакао да је Душица Жегарац „једна изузетна особност, која је својом професијом глумице унијела у југославенски и српски филм незаборавне ликове остварене у скоро педесетогодишњој каријери“.
„Осјећам страшни недостатак Душичине личности, која је у сваки филм уносила сву трагику свог особног живота. Душица је имала два живота – реални и филмски“, написао је Зафрановић, додајући да су јој деца била одузета стицајем породичних несугласица и да је тај бол мајке оставио печат на свему што је радила.
Други део њеног живота „била је чудесна веза између њеног лика и филмске публике… остваривала је ликове који су поред својих реалних драма имале у себи много више. Имале су оно небеско, неухватљиво и непоновљиво због њене врло снажне особности, коју је врло несебично давала филму“, оценио је Зафрановић.
Помињући да је своја запажања и емоције уносила у романе и новинске чланке, а у последње време и у форме сценарија, признао је да му је веома жао што није имао могућности да с њом направи „женски филм“, што су обоје желели.
„Душица заправо није отишла. Кад навече пустите филм у којем она игра, појаве се слике, покрети, њено лице, сузе и незаборавни сјај у очима који је осликавао праву слику њене душе“, поручио је Зафрановић.