Комеморација поводом смрти редитеља Уроша Стојановића одржана је 14. октобра у Свечаној сали Југословенске кинотеке, у присуству породице, колега и пријатеља уметника који је прерано преминуо, у 44. години, али је оставио значајан траг у српској кинематографији.
Директор Кинотеке Југослав Пантелић позвао је присутне да минутом ћутања одају пошту, изражавајући "бол и тугу што нас је напустио један од оних за кога смо мислили да ће писати славне будуће странице наше кинематографије".
"Међутим, оно што је урадио сврстава га са правом у ред аутора о којима ће се дуго причати када је у питању не само наш, српски филм. Урош Стојановић био је човек, стваралац, уметник који није прихватао компромисе када је у питању оно што му је било најбитније, а то је седма уметност. Његов Чарлстон за Огњенку остаће филм о којем ће се причати и у декадама које долазе. Његово стваралаштво можда није габаритно, али је нешто на шта је српска кинематографија изузетно поносна", рекао је Пантелић, истичући да ће се Кинотека потрудити да његов опус буде доступан и онима који тек данас улазе у свет покретних слика.
Пантелић је најавио да ће Кинотека 1. новембра у својој сали у Косовској улици организовати слободну пројекцију филма Чарлстон за Огњенку, а затим су на комеморацији приказани инсерти из тог филма снимљеног 2008. године.
Драматург Димитрије Војнов приметио је да је смрт била значајна тема у Стојановићевим филмовима и да ју је приказивао као нешто романтично, као нешто што није крај. "Али то је лекција коју ми нисмо могли да научимо до краја нити ћемо икада моћи", потресено је рекао Војнов.
Урош се бавио разним стварима у животу и у свему је био јако успешан, оставио је трага, рецимо у музичком новинарству кроз сјајне текстове у "Ритму". Као врло млад разговарао је са тада још младим музичарем, касније ће се испоставити да је то био један Курт Кобејн, умео је да намирише таленат, изјавио је Војнов.
На Факултету драмских уметности врло брзо је привукао пажњу филмске јавности, његови кратки филмови су били изузетно запажени, а Вешала за двоје (1997.) изабран је међу пет најбољих српских краткометражних филмова свих времена, подсетио је он.
Како је приметио, Стојановићу је историја филма била јако важна, ликови у његовим филмовима биле су и колеге, рецимо редитељ Драгољуб Алексић био је протагониста Чарлстона за Огњенку, а када је отишао у Холивуд желео је да сними филм о Емилиу Фернандезу – Ел Индиу, најчувенијем мексичком редитељу. Војнов је оценио да су Ел Индио и Урош имали много паралела – као фантастичне личности које заслужују да се сними филм о њиховом животу и као ставраоци који су се борили за аутентични израз.
Урош је у тој аутентичности успео снимајући љубавну причу смештену између два светска рата, у околности које су карактеристичне за наше бројне историјске бродоломе, а све то је урадио на виртуозан начин и у погледу редитељског поступка и технике, оценио је Војнив и додао да отуда не чуди успех тог филма, који је имао премијеру у Торонту, био најгледанији у нашим биоскопима те године и омогућио Урошу да оде у Холивуд.
"Он је свакако имао шта да каже и у тој највећој филмској арени", истакао је Војнов наводећи да га је његов агент Спенсер Баумгартен из чувене Цреативе Артистс Агенцy видео међу чувеним редитељима са којима је сарађивао, као што су Гор Вербински, Џон Фавро, Жанг Јимоу, Џон Ву.
"Протеклих година Урош је покушавао да оствари тај холивудски сан. Био је надомак. То се на крају није десило, али иза њега није остао само један филм, многи наши филмови носе његов печат", рекао је Војнов наводећи инспирацију, охрабрење и помоћ које је пружао колегама.
"Био је рођени редитељ, умео је да извуче максимум из својих сардника. Био је човек који је стварао невероватну атмосферу око себе – и на сету и у животу, успевао је да од свих нас извуче нашу најбољу верзију", нагласио је Војнов.
Мирољуб Стојановић из Филмског центра Србије изразио је "огромну тугу због губитка једног од највећих талената и највећих нада српског филма".
"Раскош његовог талента, аутентичност његове визије, непоновљивост његовог филмског рукописа, огромну филмску енергију оплакивале би и много богатије, па и садржајније кинематографије", рекао је он напомињући какав би губитак био, на пример, по дански и европски филм да нас је Николас Виндинг Рефн напуситио након филма Пушер 3.
"Такође, Урош је отишао у најтежем тренутку по српски филм, кад он започиње једну нову програмску консолидацију која треба да нас упути на ону традицију која је некада била светска и да конституише нове смернице српског филма. Како је дивно приметио Димитрије, без обзира што није с нама Урошев траг је дао нове потицаје и постао нови параметар у естетичком понашању новог српског филма", закључио је Мирољуб Стојановић.
Од Уроша Стојановића опростили су се и глумци Даница Максимовић, Ерол Кадић, Елизабета Ђоревска, присећајући се анегдота са снимања и истичући колико је био даровит, васпитан, пун пажње и стрпљења за све сараднике, давао се свима а истовремено био перфекциониста који је небројено пута понављао кадар док не би у потпуности остварио своју визију.
На крају комеморације емитован је документарни филм, у режији Јелене Тврдишић, са снимања Чарлстона за Огњенку, уз видео снимак у којем се од Уроша Стојановића у емотивном тону опростио славни редитељ Паоло Мађели.