Редитељ, сценариста и продуцент Горан Радовановић снимио је дугометражни документарни филм Случај Макавејев или процес у биоскопској сали. У интервјуу за Кинотеку изјавио је да је тај филм истовремено омаж његовом омиљеном редитељу Душану Макавејеву и анализа титоизма. Окосницу документарца чини аудио-снимак јавне дискусије о филму WR: Misterije organizma одржане у новосадском биоскопу „Арена” 1971. године.
При крају сте рада на дугометражном документарном филму Случај Макавејев или процес у биоскопској сали. Шта се крије иза тог интригантног наслова?
– Управо то што наслов говори. Мој филм је о Душану Макавејеву као аутору филма WR: Misterije organizma, али и о једном готово судском процесу аутору и његовом делу, који је, да буде још апсурдније, одржан у самом биоскопу. Наиме, Културно-просветна заједница Војводине, после пројекције WR: Misterije organizma 5. јуна 1971. у биоскопу „Арена” у Новом Саду, организовала је такозвану јавну дискусију, која је практично била увод у забрану тог филма.
Шта су у оно време највише замерали Макавејеву?
– После Макавејевљевог ироничног односа, доведеног до исмевања, према култу личности Јосифа Висарионовича Стаљина, замерке су се углавном сводиле заправо на страх комунистичких самоуправних апаратчика да друг Јосип Броз Тито не буде следећи на тапету. Дакле, они су подсвесно говорили о тоталитарној природи југословенске државе. Слушајући њихове готово апсурдне, али помало и искрене и наивне примедбе, може се закључити да су покушали да помире нешто што је непомирљиво – да успоставе демократију без слободе или слободу без демократије. Било је приближно око седамдесет посто учесника који су га нападали, а до тридесет посто оних који су га бранили, међу њима и професор Војин Димитријевић, Андреј Поповић, Илија Башић, Петар Волк, Дејан Ђурковић, Вук Бабић…
Колико је овај документарни филм омаж вашем омиљеном редитељу, а колико анализа једног недемократског периода?
– Он је и једно и друго. Полазни мотив је, пре свега, љубав према опусу Душана Макавејева. У раној младости био сам врло надахнут његовим филмовима Невиност без заштите и Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ, а потом и WR-ом, који сам видео нешто касније.
– С друге стране, овај филм је неминовно и анализа једног система, и то изнутра. Учесници дискусије који су критиковали WR практично су сами себе дезавуисали. Сами су, као део тог система, разобличили демократску природу титоизма и самоуправљања. На пример, када један, како се представио, комерцијалиста у трговинском предузећу, суди о филму, па чак има и слободу да предложи да се он забрани. Или као што је један други „друг” рекао: „Ми у нашој демократској земљи можемо да забранимо оно што нам се не свиђа”. Трећи цитира став да „никада ни у једном свету није мањина радила по своме, увек се питала већина, па ће тако бити и овде”.
– Данас постоје одређене политичке опције које на блиску прошлост гледају кроз оптику доласка на власт Слободана Милошевића као човека који је „покварио” некакав сан о некој уљудној земљи, готово пасторално буколичких атрибута. Као да Слободан Милошевић није изашао из титоистичког шињела!? Као уосталом и сви његови политички савременици из осталих СФРЈ република! Овај филм нас опомиње да је реч о систему који је у суштини био тоталитаран, у коме није било слободе говора, већ је она постојала на нивоу репресивног инцидента и „дозвољених” уметничких израза. Али чим се ствари заоштре и пређу границу дозвољеног, као Макавејев и успех његовог филма у иностранству, уметник постаје проскрибован, странац, апатрид. Упутство за читање мог филма дао је сам редитељ у изјави часопису After Image 2001. године: „Моја некадашња земља тврдила је за себе да је друштвени експеримент; а више је личила на комбинацију затвора и циркуса”. То није само духовита опаска једног даровитог уметника већ и невероватно прецизна дијагноза тог система.
Шта посебно цените код Макавејева – оригинални стил, субверзивне идеје, бескомпромисан ауторски став?
– Све је то једно код Макавејева. Код њега све произлази једно из другог: тема, садржај, нарација, форма. Зашто је Мак велики? Зато што у његовом делу не знате шта је сценарио, а шта режија, где се завршава режија, где почиње монтажа, да ли је идеја која је била на папиру чврсто спроведена или је то део случаја, импровизације, односно филма као процеса. Макавејевљева субверзивност је иновативна! Произлази из готово експерименталног односа према форми или је и део слободарског духа самог аутора, који се у свом делу суочава с непатвореном стварношћу преиспитујући вредносне и идеолошке системе свога времена и блиске прошлости. У том смислу Макавејев је за мене одувек био велика инспирација.
Сценарио за Случај Макавејев или процес у биоскопској сали писали сте с Борисом Трбићем, драматургом који живи у Аустралији. Како је дошло до те сарадње?
– Упознали смо се 2015. у Мелбурну после фестивалске пројекције мог филма Енклава. Он је изузетно образован човек, предавач на универзитету, али и талентован и врло духовит писац. И велики љубитељ Макавејева. Отишао је одавде пре више од двадесет година, али је присутан на нашој филмској сцени. Филмски центар Србије објавио му је књигу „Било једном на Блиском истоку: кинематографије кризног региона на прелазу векова 1990–2010”. Иначе, ово је први пут да имам косценаристу у свом раду. То ми је знатно олакшало посао.
У настанку филма учествовала је и једна од Макових хероина Милена Дравић. Каква је била њена улога?
– Филм има специфичан концепт јер у њему нема дијалога нити интервјуа, већ се слушају четири аудио-траке с „јавне дискусије”. Ту филм показује да почива на чистом документарном принципу. Дакле, данас, после 48 година, протагонисти тих тонских записа слушају шта су некада говорили. Користимо доста материјала из WR-а јер се позивамо на оне делове који су највише сметали учесницима те такозване дискусије, а пошто је у WR-у играла главну улогу, Милена Дравић је и најприсутнија у нашем филму. Сцене с њом снимали смо 14. марта 2018. То је био први дан нашег снимања, а испоставило се и њено последње појављивање у српском филму. Овај филм је свакако и омаж Милени Дравић.
Како сте бирали остале актере филма?
– Посетили смо све учеснике дискусије који су живи, Илију Башића, Петра Волка, Андреја Поповића, који је, нажалост, у међувремену преминуо. Један од најзначајнијих учесника у филму је аутор аудио-снимка Слободан Милетић, који нам је реконструисао „како се све то догађало” у данашњем мултиплексу „Арена”. То је и једини дијалог у филму. С друге стране, има пуно оних учесника који су анонимни, а многи нису ни живи. За њих смо имали посебно редитељско решење, али то је боље да оставимо публици да открије.
А како се у тај контекст уклапа Светозар Цветковић?
– Цветковић је омиљени Маков глумац, једини српски глумац који је играо у три његова филма, Мистер Монтенегро, Горила се купа у подне и Манифесто, а и сам гаји велико поштовање према Макавејеву. Договорили смо се да у овом филму он глуми Макавејева. Наиме, на четвртој аудио-траци слушамо Макавејева како започиње своју одбрану. Она се наставља на петој траци, која је, како се испоставило, украдена. Срећом, остао је транскрипт. Цветковић је у улози Макавејева интерпретирао до краја ту одбрану. Он је у филму и, условно речено, неки сведок – модератор. Присутан је, без речи, на неким магичним локацијама које се доводе у везу с Макавејевим и његовим филмовима.
На који је начин у реализацији филма помогла Југословенска кинотека?
– Пре свега, Кинотека има депонован позитив WR-а. Ми смо хтели да реконструишемо пројекцију, па смо пустили филм у биоскопу, у Музеју у Косовској. Дакле, позивамо се на слике с платна. Кинотека нам је ту помогла логистички, а помогли су и људи из Архива у Кошутњаку. Дали су ми нека драгоцена документа, уникатна, у вези с Новим Садом и пројекцијом из 1971. Ту су још и архива из Филмских новости, РТС-а, Мише Милошевића, Маковог сниматеља.
– Посебно је значајно то што имамо до сада невиђени архивски материјал, ексклузивне снимке које нам је дала Бојана Макавејев, супруга редитеља. У филму имамо архивски материјал о Душану Макавејеву у једном луку од 1970. до 2016. када смо забележили његово, нажалост, засада последње појављивање у јавности, на Фестивалу ауторског филма 2016. пред пројекцију остварења Sweet Movie.
Да ли је овај пројекат био захтеван, финансијски и организационо, за копродуценте, вашу кућу Нама филм и Октобар филм?
– Да, имали смо много саговорника, снимања на више локација, реконструкцију у биоскопу, сцене у Новом Саду и околини, на Дунаву, у зоолошком врту, у Атељеу 212, па доста архиве. Проблем је што је иницијално било мало новца, а наше су амбиције биле велике јер смо сматрали да та тема заслужује озбиљан третман. Морам да кажем да су нам неки људи унели на време суштинску дозу оптимизма, као Светозар Цветковић, који је рекао: „За филм о Душану Макавејеву радим не питајући за услове”. То је био моменат који нам је дао додатну енергију, посебно мени као аутору. Министарство културе подржало је делимично постпродукцију, онда је и Покрајинска влада Војводине припомогла, тако да смо скромним средствима, али уз велики ангажман младих људи из мог продукционог тима, са искусним Предрагом Јаковљевићем на челу, изгурали филм до краја. Имали смо редитеља друге екипе Ненада Пирната, монтажу је радила Маја Кокић, креативни саветник био је сценограф Влада Лашић. То су све сјајни професионалци, али и моји пријатељи. Они су изнели филм.
Премијера се очекује на Фесту. Да ли сматрате да осим фестивалског овај филм има и биоскопски потенцијал?
– Филм је гледљив и интересантан. Имамо последње појављивање Милене Дравић пред камером, па засада последњи излазак Макавејева у јавност. Све то филму даје једну носталгичну црту, коју нисмо планирали. Дакле, неочекивано, у филм је ушла и емоција. С друге стране, имамо и неке кључне, а изузетно шармантне архивске снимке који рефлектују дух времена, а који су дати помало у макавејевљевском кључу. Материјал на тему титоизма је хумористичан сам за себе, тако да филм има и једну лаку црту хумора. На основу свега тога имамо амбицију да филм пустимо и у биоскопе.
Када ће Душан Макавејев видети филм?
– Када га завршимо. Он нам је био велика подршка, као и Бојана, такође и Светозар Цветковић. То је тај креативни тим који ми је дао пуну слободу и помогао ми својим директним учешћем, али и обезбеђивањем до сада невиђених материјала. Душан и Бојана су ми били велика подршка, јер је реч о њиховом делу. Пошто сам и сам аутор, имам опрез који проистиче из поштовања према туђем делу, тако да сам ово доживео као неки вид драгоценог поклона. Покушао сам да се бавим тим поклоном, али да му не одузмем ништа од његове величанствености.
Зорица Димитријевић
Напомена: овај интервју је припремљен за предстојећи, 26. број часописа Кинотека, који излази почетком фебруара 2019.