Кинематографија, изум краја 19. и  почетка 20. века, деценијама касније призната за „седму уметност“, рано је пригрљена на Балкану, па и шире, модерним жаргоном речено, у југоисточној Европи. Ако је једна Мађарска, са преко пет стотина остварења у немом периоду, са организованом производњом играних филмова започела 1912. године, Бугарска три године касније, а Хрватска као део двојне Монархије тек 1917, било је право чудо да је аграрна Србија још 1911. године  снимила прва два домаћа али, и балканска играна филма.

У деценији после Мајског преврата 1903, када су не само Карађорђевићи заменили Обреновиће, већ се Србија отргла злослутном аустроугарском притиску и уређивању њених унутрашњих ствари и успут постала демократска земља, са слободом штампе и збора, те сјајним резултатима у привредном, војнополитичком и пре свега културном домену, постављени су и темељи домаће кинематографије. У бурном периоду од 1911. до избијања Првог светског рата 1914. у њој су радила четири филмска предузећа (Светозара Боторића, браће Савића, браће Цветковића и Ђоке Богдановића), остављајући за потомство најмање три играна филма и преко шездесет кратких или дужих документарних остварења. Све до почетка овог миленијума, Југословенска кинотека као национални филмски архив је поседовала само део фонда Ђоке Богдановића, који је држава откупила осамдесетих година од његових наследника, али су филмови били заробљени у Русији где су почетком деведестих послати на спашавање. Открићима која ће уследити од 2003. године, пре свега у Аустрији, овај корпус домаће филмске баштине ће се неизмерно увећати и подићи се до чак близу седамдесет процената сачуваних дела из тог периода, док је тај просечан проценат по земљама у свету у раздобљу 1895 – 1914, око десет процената. Да би се дошло до овог резултата, требало је не само имати знања и дипломатије, већ и среће да се ствари одиграју на правом месту и у право време.

Једно “случајно” познанство

Када сам у марту 2003. године отпутовао  у Будимпешту, да као званични представник Југословенске кинотеке учествујем на III конференцији о рестаурацији старих филмова у организацији Мађарског националног филмског архива, нисам очекивао да ћу видети или доживети нешто спектакуларно. Међутим, на овом финансијски скромном, али тематски и филмски богатом и занимљивом скупу стручњака, углавном придошлих из нашег региона, у једној од пауза сам упознао  необично срдачног и отвореног човека, Николауса Вострија (Nikolaus Wostry), који је у Филмархиву Аустрије (Filmarchiv Austria)  у Бечу, водећи стручњак за заштиту филмског фонда. Непосредан дијалог у коме су стално отваране нове теме, показао је да имамо веома слична интересовања и размишљања о филму, па смо разговор наставили увече у једном од најлепших будимпештанских кафе ресторана. Епилог пријатне и лепо проведене вечери био је у сазнању да се у архиву из кога он долази, чува велики број старих филмова везаних за Србију, краљевску породицу Карађорђевић, српску војску, разне свечаности, манифестације, сахране са нашег простора итд. Договорили смо се тада да извршим преглед и експертизу тих материјала, с обзиром да нико у њиховом Архиву не познаје догађаје и личности из српске историје.  Зато ме је Востри позвао да крајем лета дођем у Беч и да као гост Архива на лицу места извршим идентификацију материјала, али “случај” је удесио да се сретнемо нешто раније, и то крајем јуна, на Фестивалу старих филмова (Il Cinema ritrovato) у Болоњи. Предосећајући нешто несвакидашње, одмах након поздрава сам га преплавио низом питања о будућем доласку у Беч, као и о садржају филмова које ћу тамо гледати. На моје запрепашћење Востри ми је рекао да се у Архиву уз документарне налази и један играни филм везан за српску историју. Упитао сам га да ли је тема филма борба Срба против Турака и пошто ми је након мале паузе потврдно одговорио, а затим се самном сложио око описа неких сцена које су ми познате из старих новинских текстова, готово ирационално сам га прекинуо: „Николаусе, ово је чудо, у вашем Архиву крије се најстарији српски играни филм Карађорђе из 1911, године за којим трагамо већ више од пола века”. После десетак дана, пун зебње али и великог ишчекивања у вези са материјалима који ћу тамо видети, отпутовао сам Аустрију, заједно са директором Југословенске кинотеке Радославом Зеленовићем. Од 16. до 18. јула смо у Лаксенбургу покрај Беча, где се чува запаљиви фонд Филмархива Аустрије, на монтажном столу, уз асистенцију Николауса Вострија погледали све “српске материјале”. Одмах после првог кадра у коме се славни глумац и редитељ Чича Илија Станојевић  поклања публици, постао сам свестан да је пред нама епохално откриће. Убрзо се испоставило се да је пронађен не само “легендарни” Карађорђе, него и већи део филмова првог српског продуцента Светозара Боторића, од којих наша Кинотека није поседовала ни метра филмске траке. Последњег дана нашег боравка, на крају прегледа свих материјала (уз нервозу свих који су у петак морали да раде на четрдесет степени у монтажној соби без климе) сам упитао нашег домаћина Николауса Вострија да ли је преостао још неки српски играни филм који нисмо видели. Добио сам негативан одговор уз констатацију да је од неидентификованих играних остао још само ”неки мађарски историјски филм, који је за нас небитан”. Пошто сам Вострија убедио да сам експерт и за рану мађарску кинематографију (што и није нетачно, јер је у нашем нитратном фонду откривено седам „изгубљених“ мађарских филмова) уследило је ново изненађење и врхунска посластица. Тада су на монтажном столу, пред нашим очима  пролетели кадрови Калемегданске тврђаве и ликови славних глумаца Добрице Милутиновића и Чича Илије Станојевића из првог српског снимљеног, али другог по реду приказаног играног филма Улрих Цељски и Владислав Хуњади. Још један бисер из детињства српске кинематографије оживео је у пуном сјају.  Тако се остварио сан многих генерација кинотечана и васкрсла изгубљена страница српске филмске историје о којој ће се тек од овог догађаја писати и промишљати на ваљан и легитиман начин.

“Рајнталерова колекција”

По прегледу свих филмова сазнали смо да они припадају тзв. Рајнталеровој колекцији.  Осијечанин Игњат Рајнталер (Ignaz Reinthaler), је био власник кинематографа (биоскопа) “Ројал-био” (Royal-bio) још пре Првог светског рата, а по неким подацима и биоскопа “Ураниа”.

Игњат Рајнталер (Ignaz Reinthaler)

Бавио се такође и дистрибуцијом филмова на територији Аустро-Угарске Монархије, а како су у његовој заоставштини пронађени и филмски материјали о Осијеку, претпоставља се да се и сам бавио снимањем филмова. Почетком двадесетих година прошлог века са породицом се преселио у земљу својих предака, Аустрију, и са собом понео све своје филмове. Живео је у Лакенбаху у савезној држави Бургенланд (Градишће), где је и умро средином тридесетих година двадесетог века. У фонду који је деведесетих година удовица његовог сина продала Филмархиву Аустрије, нађено је преко двадесет  изгубљених аустријских, немачких и мађарских филмова. Ипак, оно што је за  нас најважније је чињеница да је у његовој колекцији пронађено преко две трећине  филмског фонда  првог српског филмског продуцента Светозара Боторића.

Светозар Боторић – живот и рад

Светозар Боторић

Светозар Боторић (Опаљеник, код Ивањице 1857- логор Нежидер 1916) је један  од оних прегалаца који су на прелазу из XIX у XX век стварали нову трговачку и пословну елиту у Србији. За разлику од данашњих скоројевића и новобогаташа, Боторић је као и многи други из његове генерације прошао трновит пут од келнерског помоћника и келнера, преко власника сопствене кафане, до прво закупца, а затим и власника најбољег хотела у Србији, хотела “Париз” на Теразијама. Осим тога, Боторић је имао и бакалску радњу, дрвару, као и кафану на Врачару која је била позната под именом “Боторићева вила”. Али, Светозар Боторић је имао много узвишеније циљеве него што је пуко увећање богатства. Слично својим савременицима, он је био велики српски патриота, па је пожелео да нешто остави и за будућа поколења, радећи на пољу националне културе. Још од првих година XX века Боторић је изнајмљивао једну од сала хотела “Париз” путујућим кинематографима, а током 1907. и 1908. године у њој су имали пројекције велики биоскопи, као што су “Електрични биоскоп” Немца Георга Нартена, и “Едисонов бископ” Србина из Војводине, Ивана Чарнојевића. Ово је значајно јер су и један и други осим приказивања страних, снимали локалне филмове у Београду, које је публика прихватала са великим задовољством, препознајући своје суграђане на платну. Све је то утицало да се крајем 1908. године, (тачније 13. децембра) Светозар Боторић окрене новој уметности у повоју – филму и отвори први стални биоскоп у Срба, “Гранд биоскоп позориште” који је био смештен у његовом хотелу “Париз”.

У наредним годинама, Боторић је један од водећих организатора Удружења за производњу српских националних филмова, а 1911.године постаје и главни заступник за Србију и Бугарску највеће светске филмске куће “Браћа Пате” (Pathe Freres) из Париза. Тада је стекао ексклузивно право не само на приказивање њихових филмова, односно продају пројекционих апарата и прибора за биоскопе, већ је имао и стручњаке који су уграђивали апаратуру, поправљали продате кинопројекторе и оспособљавали за рад нове кинооператере. Уследиле су потом године 1911.-1914. у којој се Боторић активно бавио филмском производњом, коју ју прекинуо Први светски рат. Пошто му је биоскоп након друге аустроугарске окупације Београда 1915. године, био реквириран од стране окупатора, Боторић је са великом групом истакнутих Срба интерниран у логор Нежидер у близини Беча, где је и преминуо крајем 1916. године. По завршетку рата његови посмртни остаци су пренети у породичну гробницу у Београду. Занимљиво је да се Нежидер налази у Бургенланду, односно у близини Лакенбаха где је након рата живео Игнац Рајнталер. Пошто Филмархив Аустрије, осим филмова не поседује било какву документацију о томе како су се  Боторићеви  материјали (али и делови кинематографске заоставштине Ђоке Богдановића и Руса Самсона Чернова, који је снимао у Србији) нашли у колекцији Рајнталера, постављају се многа питања на која ће се врло тешко наћи прави одговори. Ипак, најбитније је да се после вишедеценијског претраживања ушло у траг наслеђу нашег првог филмског продуцента и да су се филмови коначно и  по други пут  нашли “међу Србима”.

Увертира за Карађорђа

Према сећању Чича Илије Станојевића из 1922. године, средином 1911. године позвао га је на ручак и поверљив разговор Светозар Боторић, трговац и власник најлуксузнијег београдског хотела “Париз”. На том састанку он му је понудио да учествује у оснивању “Удружења за израду српских филмова” у коме би Станојевић радио као редитељ, а Боторић био главни финансијер. Већ од 1909. године Светозар Боторић сарађује са  филмском кућом “Браћа Пате” из Париза,  изнајмљујући  филмове за свој новоотворени биоскоп, преко њиховог представништва у Будимпешти. И управо из пословног троугла Светозар Боторић-Чича Илија Станојевић&Краљевско српско народно позориште-компанија “Браћа Пате” никла је идеја о производњи “чисто српских филмова”, који би се преко “Патеа“ даље дистрибуирали по свету. Тим поводом је средином 1911. године у Београд стигао Луј де Бери (или Louis Pitrolf de Beery), сниматељ “Пате”-а. Ко је Луј де Бери, сниматељ већине раних српских филмова, за продуценте Светозара Боторића, браћу Савић, а можда  и за Ђоку Богдановића, питање је које већ деценијама мучи и потпаљује машту наших историчара филма. То је мистериозна особа, којој се деценијама није знала националност, датум и место рођења и смрти, и иза кога није сачувана ни једна фотографија. У Државном архиву Босне и Херцеговине се чува његова преписка из 1909. године на француском језику са покрајинским министром Хоровицом, од кога тражи да му се ради снимања у БиХ за кућу Браћа Пате /Pathe Freres/  изда пасош на име Луј де Бери, које је мање комлпиковано за изговор од његовог правог имена Луј Питролф де Бери. Такође је сачувана и визит карта на име Луј де Бери, сниматељ куће Браћа Пате из Париза. Како је писмо министру упућено из бечког хотела ”Хабсбург”, у Градском архиву Беча сам уз помоћ колеге  Армина Локера /A. Loacker/ из Аустријског филмског архива, а на основу пријаве гостију хотела дошао до података да је Луј Питролф рођен у Ђули /Gyula/ у Мађарској, 23. октобра 1879. године, да му је занимање филмски сниматељ, да је неожењен. У наставку полудетективске истраге, траг је водио ка Будимпешти и Мађарском националном архиву, где сам уз помоћ Ђенђи Балог пронашао извод из књиге рођених католичке цркве у Ђули. За мене је изузетно изненађење било да је право и врло дугачко име ”нашег” Луја де Берија , у ствари Лајош Золтан Арпад Питролф /Lajos Zoltan Arpad Pitrolf/. Његов отац се такође звао Лајош Питролф, и био је механичар, а мајка се звала Ана Тот /Anna Toth/. Једина измена у односу на податке из Беча је била у   датуму рођења, који је заправо био 13 октобра 1879. године, а дан касније је обављено и крштење. Напокон, на крају смо дошли и до умрлице де Беријевог оца, који је преминуо 12. октобра 1899. године у шездесет осмој години, у тадашњем мађарском месту Егерешу /Egeres/ данас румунском Агиреу /Aghire/, у близини Клужа /Cluj/. Овај учесник мађарске револуције 1848. године је на умрлици уписан као Лајош Питролф од Јасберењија /Lajos Pitrolf Jaszberenyi/, што ће рећи да је био (до душе скромнијег) племићког порекла. На сахрани су били присутни сви чланови породице (која се очигледно из Ђуле преселила у Егереш) и то  супруга и петоро деце, међу којима је најмлађи био  Лајош Питролф. После овог сазнања до свих осталих закључака се дошло лако. Кренимо на пример од имена. Мађарско Лајош је идентично са француским Луј; де је племићки префикс, а Бери је део од имена породичног лена Јасберењи. Иако је фирма Пате Фрер којој се Југословенска кинотека у неколико наврата обраћала, негирала да је човек по имену Луј Питролф де Бери био њихов сниматељ, готово смо сигурни да га је Светозар Боторић ангажовао преко једне од Патеових филијала,  бечке или будимпештанске. Касније је опет из бечких архива, добијен податак да је де Бери снимао са српском војском борбе у Првом балканском рату на једренском фронту, када је рањен, због чега је дуже времена провео у болници. Уз помоћ бугарског историчара Петра Карђилова утврђено је да се у време избијања Другог балканског рата де Бери затекао у Софији, где води биоскоп и главни је уредник Патеовог месечника. Тамо је сигурно остао до краја 1915. године   а можда и дуже, али му се потом губи сваки траг.

Браћа Савић – Божа, Светолик и Пера

Зна се  да је Луј де Бери који  је у документима под рубриком занимање наводио да је кинематографски сниматељ током 1909. године боравио у Босни и Херцеговини, где је снимао разне материјале, између осталог и посету цара Фрање Јосифа. Током 1910. године боравио је у Бечу а онда је крајем јуна отпутовао у Аграм (Загреб).  Могуће је да је и у Хрватској нешто снимао, али је сигурно да је следеће године овај тихи,  високи младић и велики филмски стручњак, (каквим га се много деценија доцније у једном интервјуу  сећао Добрица Милутиновић)  склопио уговор са Светозаром Боторићем и дошао у Србију. По договору између фирме “Пате”, Светозара Боторића и глумачке екипе Краљевског српског народног позоришта коју је предводио Чича Илија Станојевић, де Бери је требао да снима позоришне комаде из националне историје и живота на селу, као што су “Редак звер” Милована Глишића, “Вечност” Јанка Веселиновића, “Бој на Косову” и “Тодор од Сталаћа” Милоша Цветића и тд. Но зачудо, прва на реду је била средњевековна историјска драма “Улрих Цељски и Владислав Хуњади”, заснована на истинитом догађају који се збио 11. новембра 1456. године у Београдској тврђави, када су људи мађарског великаша Владислава Хуњадија на превару домамили и убили његовог такмаца у борби за угарски престо, словенског великаша Улриха Цељског. Ова филмска адаптација која је вероватно  за предложак имала “Хронику грофова Цељских”, као и дело средњевековног песника Михаила Бехајма, снимљена је крајем јуна и почетком јула 1911. године у режији Чича Илије Станојевића. Глумачку поделу  је чинио врх глумишта Народног позоришта: Добрица Милутиновић, Драгољуб Сотировић, Александар Милојевић, Теодора Арсеновић и Чича Илија Станојевић. Улрих Цељски и Владислав Хуњади је хронолошки  био први  српски играни филм, али с обзиром да је премијерно приказан тек 30. новембра 1911. године, он се у нашој филмској историографији води као други српски играни филм. Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа или Карађорђе, остварење снимано током јула и августа исте године, имало је премијерну новинарску пројекцију 23. октобра 1911. године у хотелу “Париз”, па се због тога и званично води као први српски а уједно је и први балкански играни филм. Након престанка сарадње са Боторићем, 1912. године, де Бери је снимио и неколико филмова за другу по реду српску филмску кућу “Браћа Савић”, (који су нажалост још увек изгубљени), да би му се са почетком ратова изгубио сваки траг.

О Карађорђу

У историјски запаљивом времену у Србији с почетка XX века, у коме је на престолу династија Карађорђевић заменила Обреновиће 1903. године, добијен “царински рат” против Аустро-Угарске 1906. године, тешко доживљена анексија Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске 1908. године, али такође створена демократска и просперитетна држава која ће убрзо постати “Пијемонт” уједињења јужнословенских народа, филмска продукција није могла започети другачије него неком националном темом. Са много разлога и амбиција, Светозар Боторић, Илија Станојевић и други окупљени у “Удружењу за израду српских филмова”, изабрали су да у свом првом амбициознијем филмском пројекту опишу “историју Кара-Ђорђевог живота од рођења па до смрти”. Живот “Оца Србије” – Карађорђа Петровића (1762-1817), човека који је учинио највеће дело, ослободио земљу од Турака и ујединио народ, био је савршена инспирација за пионире наше филмске уметности.

Филм Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа или Карађорђе снимљен је у Београду и његовој околини. Екстеријери филма су снимани на обалама Дунава и Саве (пре свега на Ади Циганлији), Калемегданској тврђави, Топчидеру и на Бањичком пољу где су “изведени” спектакуларни “Бој на Мишару” и “Збор у Орашцу”. За ентеријере је послужило двориште хотела “Париз” (простор данашњег Безистана), где су пренете кулисе и сценографија из Народног позоришта. Већ због овога, филм Карађорђе се не може третирати као класично “снимљено позориште”. У стилском смислу, он представља типично дело епохе у којој је настао, са очигледним утицајем француских историјских филмова из куће “Пате” у чијој лабораторији су, уосталом и израђена сва Боторићева остварења. Његова епизодична структура састављена је од таблоа, толико омиљених у раном француском филму, још код Мелијеса/Мелиес и браће  Пате. Копија пронађена у Бечу састоји се од условно 16 таблоа-епизода, које приказују најзначајније моменте из Карађорђевог живота, од којих је 11 снимљено у природним екстеријерима, а 5 у ентеријеру. Осим “Боја на Мишару” који је сниман знатно сложеније и по правилима савременијег филмског језика, остале сцене су дате статично, махом у средњем плану, у једном кадру и без покрета камере. Међутим, оно што је Карађорђа разликовало од буквално “снимљеног позоришта” какви су били филмови тада помодне француске куће ”Филм д’Арт” , било је изванредно кретање и распоред глумаца по дубини простора, што ће велики Чарли Чаплин (Charlie Chaplin) неколико година касније довести до савршенства. У оваквом распореду епизода које се ређају једна за другом, монтажа није била ни потребна, али у сценама “Боја на Мишару” (од којих је нажалост, добар део вероватно заувек изгубљен) остварен је прави филмски монтажни поступак. Наиме, прво видимо Карађорђа и његове војводе како очекују турски напад, онда, турску коњицу која као у Пудовкиновим филмовима јуриша ка камери, затим поново Карађорђа који даје знак да се крене на јуриш, а потом и јуриш српских пешака, снимљен из два различита угла. У сцени борбе прса у прса, камера Луја де Берија се, додуше стидљиво помера лево и десно пратећи ток радње.

Илија Станојевић – Чича

Боторићев избор Илије Станојевића званог Чича (Београд 1859-Београд,1930) за сценаристу и редитеља филма Карађорђе, није био неочекиван. Иза себе је имао тридесет година стажа у Краљевском српском народном позоришту, у коме је учествовао у више стотина представа, као глумац, редитељ, а био је и цењени писац чији су комади често и радо извођени. Непосредно пре рада на Карађорђу,  написао је 1909. године комедију у четири чина са певањем Дорћолска посла, с којом је постигао огроман успех код гледалаца.

Сценарио за Карађорђа Чича Илија Станојевић је обликовао уз наводну сарадњу управника Класне лутрије, Ћире Манока и извесног попа Савковића што нас и данас доводи у недоумицу. Његов главни и највећи део, очигледно је рађен на основу драме “Кара-Ђорђе” познатог писца, редитеља и глумца Народног позоришта Милоша Цветића, епизода са дахијама преузета је из народне песме “Почетак буне на дахије” коју је вероватно спевао слепи гуслар Филип Вишњић, а свакако су коришћена и друга, пре свега историјска и мемоарска дела о Карађорђу као што су први део његове биографије “Карађорђе” Миленка М.Вукићевића и збирка анегдота, прича и цртица “Карађорђе у говору и у твору” Милана Ђ.Милићевића. Романтичан али и суров, натуралистички али и поетски, сценарио филма Карађорђе је свакако један од његових највећих домета. Иако неуједначена, режија Чича Илије Станојевића (коме је сигурно неизмерно помагао технички поткованији Луј де Бери) у појединим епизодама показује зрелост и вештину, апсолутно неочекиване за први прави филмски покушај код нас какав је био Карађорђе, а неке сцене од којих би посебно издвојио ону “у којој се мали Ђорђе сукоби са обесним Турчином”, несумњиво поседују антологијски карактер.

Посебна прича филма Карађорђе је глума. У филму су наступили скоро сви најистакнутији глумци Народног позоришта, многи од њих и у по неколико улога. Велика традиција квалитета српског глумишта ни овде није изневерена. Право је задовољство гледати актере различитих генерација како се на индивидуалан начин прилагођавају новом, тек створеном медију, филму. У поређењу са европским историјским филмовима периода, пада у очи изненађујуће мало патетичног и театралног у глумачком изразу. Тако је Сава Тодоровић на необично савремен и апсолутно филмски начин остварио ликове неколико турских великодостојника, Александар Милојевић је разложни и уверљиви Прота Матеја Ненадовић, Вукосава Јурковић трагична Карађорђева мајка Марица, Драгољуб Сотировић динамични Хајдук Вељко и несрећни Карађорђев брат Маринко, а будући бард позоришта, Добрица Милутиновић подарио је лику Јанка Катића романтичарски израз. Немерљивом режијском и сценаристичком уделу, Чича Илија Станојевић је додао и три одличне, тако различите глумачке епизоде – турског спахије, сеоског завидљивца и Карађорђевог убице, кнеза Вујице Вулићевића. Лик Карађорђа, што јако чуди није дат апологетски, с обзиром на блискост твораца и финансијера филма са двором Карађорђевића. Карађорђе је представљен као човек од крви и меса са свим врлинама и манама, чији је један и једини животни циљ – ослобођење српства и васкрсење српске државе. За тај циљ он је спреман да плати и највећу цену, животе својих најближих који су се огрешили о морална начела успостављана у новој устаничкој држави. И баш зато, један глумац и једна улога су убедљиво испред свих осталих.

Милорад Петровић

Милорад Петровић (Шабац, 1865 – Скопље, 1928), глумац који се прославио у позоришту улогама националних хероја у историјским комадима (Цар Душан, Хајдук Вељко, Карађорђе…) је свог филмског Карађорђа остварио кроз највеће богатство глумачких нијанси, од крајње плаховитости у наступу “праведног гнева”, преко државничке озбиљности и строгости у наступу са војводама, до нескривене раздраганости након српске победе у “боју на Мишару”. А на крају филма, испред позоришне завесе излазе и поклањају се публици сви тумачи главних улога, склапајући на тај начин једну од првих и најдрагоценијих страница у историји српске кинематографије.

Карађорђе је пронађен после вишедеценијског трагања. Ако је веровати штампи оног времена, филм је трајао око 88 минута, док пронађена копија траје око 48 минута. Она делује доста целовито, али се на извесним местима примећује недостатак одређених сцена. Реч је о деловима “боја на Мишару” као и о епизодама из Карађорђевог живота од 1811. до 1817. године, пре свега оним које се односе на слом српске државе, његов одлазак из Србије и боравак у Русији. Добрица Милутиновић се у једном интервјуу из 1955. године присећао суза у својим очима када је на премијери гледао сцену Карађорђевог бекства преко Саве 1813. године, по пропасти устанка. Напокон, о стварном трајању филма Карађорђе можда се најверостојнији податак може наћи у  дневном рапорту за 23. октобар 1911. године (дан новинарске премијере филма Карађорђе), дежурног ордонанса Њ.К.В. престолонаследника Александра, капетана I класе Михаила Ваљаревића у коме пише:

„21,15х – 22,15х “са Њ.В. Краљем у престоној сали ради гледања кинематографских слика”.

После великог успеха који је Карађорђе доживео за време поновне београдске премијере у јануару 1925. године, зна се само још то да је са још неким значајним националним филмовима био приказиван 1928. године, нашим исељеницима у Америци. Требало је да прође седамдесет и пет година и да се негде, баш пред велику прославу „200 година модерне српске државе” Карађорђе чудесним путевима Господњим врати у своју отаџбину.

Документарна продукција Светозара Боторића

Некако истовремено, током лета 1911. године, када је за Светозара Боторића режирао игране пројекте, Улрих Цељски и Владислав Хуњади и Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа или Карађорђе, Чича Илија Станојевић се прихватио рада на првом српском документарно-играном  филму Циганска свадба – Живот српских цигана, код нас познатог и под именом Бибија. Ово дело снимљено на Ади Циганлији, које је приказивало живот цигана чергара, са свадбом, весељем и неизбежном тучом на крају, веома се допало члановима оцењивачког одбора компаније “Браћа Пате” који су у ради куповине одгледали више Боторићевих филмова у Венсану, крај Париза. Филм је колорисан и откупљен од Боторића за приказивање по целом свету, а у каталогу предузећа за 1913. годину води се под насловом У Србији: Једна циганска свадба (En Serbie: Un mariage chez les Tziganes).

Недоумицу изазива и податак изнет у књизи Босе Слијепчевић Кинематографија у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини 1896-1918, да је за Боторића снимљена “комична сцена” – приказана од џина Антонића, Србина Далматинца Превелики путник, чија је београдска премијера била у јуну 1912. Ово остварење се такође налази у каталогу предузећа “Браћа Пате” али за 1913. годину, под насловом Превелики путник (Un voyageur encombrant). Како је филм у Паризу приказан после више од два месеца иза Београда, могуће је да и он припада Боторићевој производњи, а онда би то била прва српска филмска комедија.

Према већ поменутом делу Босе Слијепчевић, осим четири већ поменута филма (Карађорђе, Улрих Цељски и Владислав Хуњади, Циганска свадба и Превелики путник) Светозар Боторић је продуцирао и следећих 12 документарних филмова:

  1. Свечаности приликом предаје старих и пријема нових застава на Бањици 26. јуна 1911. године (Други део истог филма, који је приказан неколико месеци касније водио се под насловом Освећење застава на Бањици, војне свечаности, II део)
  2. X словенски новинарски конгрес у Београду 27. јуна 1911. године
  3. Свечаности о Петровдану у Београду (алтернативни назив Рођендан краља Петра I) из 1911. године
  4. Одлазак краља, престолонаследника и принцезе Јелене у Петроград, из 1911. године
  5. Једна сеоска српска свадба, из 1911. године
  6. Трке на Бањици, из 1911. године
  7. Сахрана бившег председника српског министарског савета др. Милована Миловановића 19. јуна 1912. године у Београду
  8. Летење авијатичара Ђованија Видмера на Бањици 1. јула 1912.
  9. Сахрана мердарског јунака мајора Софронија Илинчића у Београду, из 1913. године
  10. Погреб три српска јунака: Радомира Аранђеловића, п. пуковника, Михаила Боди, капетана, Радоја Дединца, професора и резервног наредника, палих у рату с Бугарима, из 1913. године
  11. Кроз Нову Србију (прва и једина од више намераваних серија слика из новоослобођених крајева названа је Кроз Јужну Србију) из 1913. године
  12. (Поплаве у Београду) алтернативни назив Поплава у Сава-мали и Душановој улици снимљен око 1911-13 године.
Једна сеоска српска свадба (1911.)

У свом дипломском раду  на Факултету драмских уметности,  Кинематографска делатност Светозара Боторића 1907-1915, Раденко Ранковић наводи још и ове документарне филмове у Боторићевој продукцији:

  1. Освећење војничких застава на Бањици из 1912. године (врло лако би могло да се претпостави да је рећ о истом, већ споменутом филму из 1911. године)
  2. Слике из рата на Балканском полуострву, из 1912. године
  3. Сахрана мајора Милана Маринковића у Београду 15. новембра ове године погинуо у битци на Куманову 11. октобра 1912. године
  4. Победоносна српска војска враћа се под заповедништвом кнеза Арсена Карађорђевића из Битоља у Ниш приказан 7./20. марта 1913. године у Београду (по Боси Слијепчевић ради се о страном филмском журналу)
  5. Долазак у Београд првог транспорта српских рањеника од мучког напада бугарске војске и првог транспорта бугарских официра и војника заробљених од српске војске приказан 6./19. јула 1913
  6. Погреб руског посланика Хартвига из 1914. године
Славко Јовановић

Осим Луја де Берија за Светозара Боторића је доста филмова снимио и пионир српског филма Славко Јовановић (Сефкерин, 1887–1964, Београд). Овај свршени часовничар, а затим и кинооператер у “Гранд биоскопу Париз” и “Касини”, занат филмског сниматеља је учио и “крао” као помоћник од Луја де Берија. У својим “магловитим” сећањима (која и нису била тако магловита) испричаним Боси Слијепчевић и Стевану Јовичићу, он је као свој први сниматељски рад навео Поплаве у Београду. Следили су  Долазак првих српских рањеника у Београд, Долазак првих турских заробљеника у Београд,Повратак српских победника, Откривање споменика Карађорђу, Долазак регрута у Београд,  Заклетва регрута Вардарског пука у Београду, Сахрана руског посланика Хартвига… Неке од ових филмова снимао је за Светозара Боторића, а касније је прешао да ради за трећег по реду српског филмског продуцента Ђорђа Ђоку Богдановића.

Сума сумарум, испада да је активни кинематографски продуцентски рад Светозара Боторића у периоду 1911-1914. година чинило преко двадесет наслова, од којих су два били најстарији српски и балкански играни филмови.

Епилог

После епохалне 2003. године боравио сам још у два маха у Аустријском филмском архиву и сваки пут проналазио нове материјале Боторића али и Богдановића и Чернова. Испоставило се да осим легендарне Бибије која је продата Патеу за светску дистрибуцију и још увек се води као изгубљена, са списка сигурних Боторићевих остварења (неки филмови нису били његовги већ су се само приказивали у „Гранд биоскопу“) још увек нису пронађени Одлазак краља, престолонаследника и принцезе Јелене у Петроград, из 1911. године, Сахрана мердарског јунака мајора Софронија Илинчића у Београду, из 1913. године, али и да корпусу његових филмова припада најстарији филм посвећен Београду из 1914. године  (код нас крштен као Београд по зими). Овај предивни двадесетоминутни документарац у коме се налази и једини кадар Боторићевог биоскопа, није пронађен у списку његових филмова из дневне штампе, али се по Боторићевом потпису на међунатписима открио и последњи драгуљ из колекције првог српског филмског продуцента.

Осећајући велико поштовање али и обавезу да се сачувају међаши нашег филма, Југословенска кинотека је дигитално рестаурисала легендарног Карађорђа, а у току 2023. године биће завршена и рестаурација свих осталих Боторићевих остварења.

Велику част да обележимо сто десет година уметности филма у Србији, која нам је подарила многе срећне биоскопске сате, имаћемо 28. децембра ове године (на дан када је уједно и обележавање сто двадесет шест година од прве филмске пројекције у свету). Тада ће љубитељи историје и историје филма видети све Боторићеве филмове снимљене 1911 године.

Александар Саша Ердељановић