Комеморативни скуп поводом смрти Стевана Јовичића (1936-2018), истакнутог историчара филма и дугогодишњег руководиоца Архива Кинотеке одржан је 26. јануара у Свечаној сали новог здања Југословенске кинотеке.

 

У присуству чланова породице Јовичић и његових многобројних колега и пријатеља, а на позив директора Кинотеке Југослава Пантелића, минутом ћутања одата је почаст племенитом човеку и изузетном стручњаку који је у највећој мери задужио српску филмску архивистику.

О животу и раду Стевана Јовичића говорили су његова ћерка Мила Јовичић, архивиста Јелена Миленковић, теоретичар филма Божидар Зечевић, редитељ Никола Лоренцин и преводилац Зора Чавић, а прочитана је и порука новинара Милана Шпичека.

Скупу су присуствовали некадашњи директори Кинотеке Жика Богдановић и Радослав Зеленовић, редитељ Слободан Шијан композитор Зоран Симјановић, сниматељ Милорад Јакшић Фанђо, теоретичар филма Томислав Гаврић и други.

Југослав Пантелић је истакао да је Стеван Јовичић био не само историчар филма, већ један од покретача истраживања српског филма и филмски сценариста, те подсетио на његов плодан опус и преданост послу која је трајала до последњег часа.

Игром судбине, управо на дан комеморације из штампе је изашло друго, допуњено издање Јовичићеве књиге “Витез с камером и пушком”, о Драгиши М. Стојадиновићу.

Јовичић је је годинама припремао и монографију о глумцу Светиславу Ивану Петровићу и пре непуних месец дана, 28. децембра отворио у Кинотеци изложбу о тој европској звезди српског порекла. Пантелић је већ дуже време помагао да се монографија заврши и овом приликом је најавио да ће након још неких додатних истраживања книјга изаћи до краја ове године.

Пантелић је навео да је Јовичић дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду и већ од 1959. године објављивао текстове из историје филма: „Војвођански пионири наше кинематографије“, „Филмски сниматељи југословенског филма“, „Ернест Бошњак“, „Милтон Манаки“… Приредио је књиге: „Нушић-први српски филмски сценариста“, „Пре 100 година“ о кинематографу из 1896. године, „Од камере опскуре до видео филма“, „С камером и пушком Драгиша М. Стојадиновић“.

Поставио је теоријске основе за вредновање филма као историјског извора („Филм као историјски извор“…) и популарисао филмски документ у тв емисијама „3-2-1 крени“, „Септима“ и „Као данас“.

Покретач је и један од аутора реконструкције старих српских филмова: „Голгота Србије“, „Крунисање краља Петра II 1904“, „Београд-престоница краљевине Југославије“, „Са вером у бога“ и других.

Сарађивао је на реализацији многих домаћих и страних серија. Један је од аутора серије „Тито црвено и црно“.

Написао је више сценарија за документарне филмове: „Војвода Петар Бојовић“,„С камером и пушком“, „На истоку Србије“, „Војна кинематографија“, „Мокрањац заувек“.

Објавио је већи број написа о заборављеним националним личностима са почетка века „Војвода Саватије“, „Јатак комитски Жика Рафајловић“…

“Цео радни век провео је на стручним пословима у Југословенској кинотеци и својим радом допринео је развоју ове установе и афирмисању филмске архивистике као помоћне историјске науке”, истакао је Пантелић, изражавајући захвалност Јовичићу за дивне тренутке сарадње и све корисне савете човека коме је филмска уметност била и професија и животна пасија.

О тој пасији сведоче и речи самог Јовичића, које је навела његова ћерка Мила, цитирајући пролог књиге “Витез с камером и пушком”:

“Од друге деценије до сада, девете деценије живота, посвећен сам филму и његовој историји, као и истраживању настанка и развоја српског и југословенског филма. То ми је био посао, али и начин живота, јер одувек сам истраживао и био у друштву заљубљеника у филмску уметност”.

Мила Јовићич је истакла да је њен отац Кинотеку доживљавао као своју кућу, те захвалила на лепим речима које је породица протеклих дана чула о њему, речима које су утеха и које је чине поносном.

Јелена Миленковић присетила се дугогодишње сарадње са Јовићићем у Архиву – том срцу целе куће Кинотеке и његове борбе да се кинотечке делатности одговарајуће вреднују и награђују.

Функционисање Архива имао је у малом прсту, захтевао је дисциплину, али имао и људско разумевење за сваког запосленог. На радне састанке по Београду ишао је приватним колима, ако сте са њим били у ресторану, он је морао да плати, било је то његово схватање етике шефовања, рекла је она.

“Израз пионири филма дуго ће у свести многих изазивати помисао на Стеву. И он је био пионир у домену реконструисања старих филмова, у сарадњи са професором Марком Бапцем”, истакла је Јелена Миленковић, додајући да је Јовичић међу првима у бранши схватио значај електронске обраде података и још почетком 90-их покренуо израду специјалног програма за Архив.

Божидар Зечевић је оценио да је Јовичић оставио значајан траг у нашој филмологији. Припадао је генерацији оних који су стварали Кинотеку, јер је дошао на време да би сарађивао са Владмиром Погачићем, Филипом Аћимовићем и Нором Живковић. Када сам ја постао управник Музеја кинотеке – дошао сам на готово. Стева је већ напамет знао филмски фонд и подигао тај посао на пиједестал, рекао је он.

Зечевић је поменуо и њихове дуге теоријске дискусије о питању може ли филм бити историјски извор, јер је Јовичић тврдио да може, док он сматра да не може јер филм само личи на стварност. Истакавши да је Јовичић аутор неколико изванредних књига напоменуо је да је штета што није још више написао, те позвао колеге да више пишу и објављују у домену филмологије и историје филма.

Никола Лоренцин присетио се сарадње и дружења са, како је рекао, великим радником и добрим човеком за којим ће остати упражњено место на редовним састанцима пензионера у кафани Ђурђев град, али остаће и прича о њему као подстицај за рад нове генерације.

Милан Шпичек због здравствених разлога није могао да присуствује комеморацији, али је послао текст, који је прочитао Југослав Пантелић.

Стеван Јовичић, мајстор од многих филмских заната и велики познавалац историје филма, јединствена је појава у нашој кинематографији. Иако је био успешан и сценариста и аутор многих есеја и неколико изванредних књига о филму, чини ми се да је због своје претеране скромности цео свој живот провео у “другом плану”, поручио је Шпичек и предложио да Архив кинотеке добије његово име.

Зора Чавић је у име прве генерације филмских преводилаца на ТВ Београд захвалила Јовичићу на стручној и добронамерној помоћи у време када није било дијалог-листа. Радили смо у најлепшем мраку, оном у којем једина светлост долази са филмског екрана, а господин Стеван Јовичић био је део те чаролије, рекла је она.

На крају комеморације приказан је документарни филм „С камером и пушком“, по сценарију Стевана Јовичића.