Култни филм црног таласа “Кад будем мртав и бео”, у продукцији Центар филма, други је у низу који је рестауриран захваљујући сарадњи Југословенске кинотеке и компаније Vip mobile на очувању српске филмске баштине, а биће приказан у оквиру престижног официјелног програма Форум овогодишњег Берлинског филмског фестивала.
Како су објавили организатори Берлинала, “Кад будем мртав и бео” имаће чак три пројекције – 18, 22. и 23. фебруара и то у салама Akademie der Künste, Hanseatenweg, CinemaxX 6 и Zoo-Palast 2. Филм ће се приказивати са титловима на енглеском језику.
Учешће на овом угледном фестивалу А категорије представља потврду значаја српске кинематографије, али и активности Југословенске кинотеке на плану очувања и презентације наше филмске баштине.
Према речима директора Кинотеке Југослава Пантелића, “присуство рестауриране верзије култног Павловићевог филма на овогодишњем Берлинском фестивалу још једна је потврда виталности наших класика које Кинотека у рестаурираном руху представља интернационалној јавности на најугледнијим светским филмским фестивалима”.
Подсетимо да је Кинотека прошле године на фестивалу у Кану представила рестаурирану копију још једног ремек дела српског филма – “Скупљачи перја” Александра Саше Петровића.
Специјална пројекција филма “Кад будем мртав и бео” за домаћу публику биће организована 21. фебруара у Свечаној сали Југословенске кинотеке. Тиме се наставља пројекат Vip Кинотека, започет крајем 2017. године, у оквиру којег ће бити сачувано десет наслова седме уметности који су проглашени за национално културно добро од великог значаја.
Ова дела комплетно су рестаурирана у Одељењу за дигитализацију и дигиталну рестаурацију Југословенске кинотеке. До краја ове године сваког месеца биће представљено по једно остварење са листе најбољих српских филмова, по избору стручне јавности који је Кинотека организовала крајем 2016. године.
Црно-бели играни филм “Кад будем мртав и бео”, у режији Живојина Павловића, по сценарију Љубише Козомаре и Гордана Михића, са Драганом Николићем у главној улози, снимљен је 1967. године, у продукцији Центар филма из Београда.
Премијера је била у децембру те године, а наредне, 1968. кренуо је на успешан пут по фестивалима. Добио је Златну арену за најбољи филм на Фестивалу југословенског филма у Пули, као и награду за режију, такође награду за најбољи филм на међународном фестивалу у Карловим Варима…
Поред награда, ова критичка друштвена драма освојила је и широку публику захваљујући изузетној креацији Драгана Николића у лику трагикомичног губитника Џимија Барке, младића са социјалног дна који излаз покушава да нађе у каријери певача, мада за то нема талента.
У сјајној глумачкој екипи били су и Неда Спасојевић, Ружица Сокић, Зорица Шумадинац, Дара Чаленић, Северин Бијелић, Никола Милић, Слободан Алигрудић, Мића Томић, Снежана Лукић, Милан Јелић и други, а у филму се појављује и култни музички уредник и музичар Слободан Слоба Коњовић.
Сниматељ је био Милорад Јакшић Фанђо, монтажерка Олга Скригин, сценограф Драгољуб Ивков.
Критика је оценила овај филм као један од врхунаца у опусу Живојина Павловића. Карактеришу га бескомпромисни натурализам и провокативни приказ потуцања главног јунака која откривају ширу слику стварности без илузија, свет пољуљаних вредности паланачких простора и мозаик ликова који чине кафанске певаљке, сезонски радници, провинцијски новинари, ограничени официри, аморални директори, пијанци, лопови…
Према речима Гордана Михића, пре 50 година била је храброст снимити такву слику социјалистичке свакодневице, филм који је на тај начин политички ангажован и иронично се поиграва са митовима комунистичке Југославије. Михић додаје да је ова сага о безнађу нажалост и даље актуелна и да би социјални миље из филма “Кад будем мртав и бео” код нас и данас могао да се сними.
Ту је, међутим, и универзална вредност овог филма о чему сведочи податак да је чувени редитељ Џон Шлезингер јавно рекао у Кану да му је инспирација за “Поноћног каубоја” био управо “Кад будем мртав и бео'”.
Ремек дело српског и југословенског филма памти се и по антологијској завршној сцени убиства Џимија Барке у пољском клозету, али и по Борхертовим стиховима с почетка филма: “И кад будем мртав и бео, ја бих ипак хтео да каква-таква светиљка будем”.