У зимском двоброју часописа „Кинотека“ фокус је на рестаурисаном филму „Клаксон“ Војислава Кокана Ракоњца, који се приказује у оквиру пројекта Сезона филмских класика. Директор Кинотеке Југослав Пантелић у уводнику скреће пажњу и на текстове о битним моментима каријере Лордана Зафрановића, који обележава 60 година уметничког рада, о недавно преминулом доајену Пуриши Ђорђевићу, као и добитнику Златног печата Југословенске кинотеке Карпу Години.
Ту су и есеји поводом 50 година филма „Соларис“ Андреја Тарковског и 40 година филма „Створ“ Џона Карпентера, приказ књиге о Влатку Гилићу…
О европском пројекту Сезона филмских класика и о филму „Клаксон“ (1965) пише Маријана Терзин Стојчић: „Ово дело, засновано на теми апсурда и отуђености младих у социјализму, доводи до изненађујуће активног заплета. Необичној виталности остварења доприноси и својеврсна уметничка храброст глумачке екипе – Милене Дравић, Бранке Петрић, Бекима Фехмиуа и Душана Јанићијевића. Исправљајући својеврсну друштвену неправду према данас заборављеном аутору, Кокану Ракоњцу који због преране смрти у 34. години, није до краја заокружио своју филмску поетику, Југословенска кинотека се одлучила да дигитално рестаурише „Клаксон“, једно од његових најзанимљивијих остварења“.
„Биоскоп који блиста против заборава“ наслов је текста Наташе Мишковић поводом јубилеја – 60 година уметничког рада Лордана Зафрановића, чији „филмови причају о епским контрастима Медитерана, о блистајућој послеподневној врућини над главама људи, о људима чији је свет живота каменит као кршовита обала прекрасне Далмације“. Култним филмом „Окупација у 26 слика“ он „револуционише југословенски партизански филм: пред богатим кулисама Медитерана контрастира срећну младост и њену љубав за животом са доласком зла у облику фашизма и са распадом друштва које тај долазак доноси. У филмовима пуним живота и скривених катастрофа, Зафрановић се суочава са историјом сопственог народа, борећи се против заборава“.
Златни печат Југословенске кинотеке овог месеца је добио директор фотографије и редитељ Карпо Година, који такође слави 60 година уметничког рада. „Филмови које је режирао, као и они на којима је био директор фотографије, веома су специфичног визуелног стила и међусобно деле многе заједничке црте. Карпо је један од ретких директора фотографије чији стил, у појединим филмовима, можемо препознати на онај начин на који препознајемо и било који други ауторски печат“, пише Јован Марковић. У тексту „Енциклопедија визуелних стилова: од авангарде, преко класике, до наиве“ он анализира различите приступе Карпа Године креирању филмских кадрова и то илуструје његовом сарадњом са Жилником и Зафрановићем.
Од недавно преминулог доајена српске кинематографије Пурише Ђорђевића опрашта се Никола Лоренцин у тексту колажне форме „Воглиамо вивере!“, који описује као „Љубавне и друге приче Младомира Пурише Ђорђевића, Титовог филмаџије и борца за Трст, наоружаног филмском камером, филмског диверзанта од 1947. године“. Лоренцин је забележио један њихов разговор у кафани „Блед“ када се Пуриша, на њему својствен жив и интересантан начин, присећао своје давне авантуре из Трста. Затим износи и своје опсервације о Ђорђевићевом филму „Први грађанин мале вароши“ (1961), за који сматра да је „Пуришин Амаркорд“.
„Фасцинантна је животна и стваралачка енергија коју је манифестовао Пуриша Ђорђевић током свог живота, дугог скоро читав век“, пише Јован Марковић, који је из његовог богатог опуса одабрао да прикаже филм „Павле Павловић“ (1975), дигитално рестаурисан у оквиру пројекта А1 Кинотека. После чувене тетралогије из 60-их година („Девојка“, „Сан“, „Јутро“, „Подне“) на тему ратне или поратне стварности, Ђорђевић се у том филму „бави питањем шта је остало од сна о лепшој будућности и открива озбиљне пукотине у грађевини којој је револуција ударила темеље“.
Рубрика Критика из прошлости преноси текст „Необични досије једног филма – Кога су анђели уједали“, објављен у „Илустрованој политици“ 1985. године. Славко Лазаревић се бавио афером која се догодила претходног лета на фестивалу у Пули када филм „Ујед анђела“ Лордана Зафрановића селекциона комисија није уврстила у званични, већ у информативни програм.
Поводом пола века филма „Соларис“, Ненад Беквалац пише како су у научнофантастичном жанру прекретницу направили Кјубрикова „Одисеја у свемиру 2001“ (1968), која је дошла са Запада и „Соларис“ (1972) Андреја Тарковског, са Истока и да им је заједничко међузвездано путовање у непознато и сусрет с интелигентним ванземаљским животом. „У Одисеји он може да ствара светове, док у Соларису цела планета представља једно биће. Кјубрик је приказао ток прогресије човечанства у следећи корак еволуције, а Тарковски нас упозорава да то не чинимо док у потпуности не будемо разумели сопствену свест. Руски редитељ сматрао је да је већина научнофантастичних филмова у то време избегавала виталну компоненту – људске емоције“, истиче Беквалац.
Кинотека у сарадњи с Институтом за ментално здравље започиње циклус филмова који обрађују психичке проблеме, уз интерактивне панеле након пројекција. Први на програму, 31. јануара биће „Несрећна Џасмин“ (Blue Jasmine) Вудија Алена. У интервјуу за наш часопис клинички психолог Снежана Мрвић објашњава да је значајно да се путем филмова као што су „Silver Linings Playbook“, „Good Will Hunting“, „A Beautiful Mind“ и кроз дискусије широј публици представе интрапсихички конфликти и патње главних јунака, ради подизања свести о менталном здрављу и дестигматизације људи који се сусрећу с душевним проблемима.
У рубрици Са полица библиотеке објављен је приказ књиге „Снимљени и неснимљени филмови Влатка Гилића“, у издању „Прометеја“. Аутор Живко Поповић, некадашњи Гилићев студент, а потом сарадник на Академији уметности у Новом Саду, представља стваралачку биографију знаменитог редитеља, даје преглед сценарија које Гилић није успео да реализује, те цитира и коментарише његова размишљања о уметности и животу. Према рецензији академика Љубомира Симовића, ово је „несвакидашња и драматична биографија, која не говори само о судбини једног осујећеног уметника, него и о једном друштву и времену“.
О 4. Смотри хрватског филма, која је одржана током децембра у Кинотеци, пише селекторка те ревије др Ивана Кроња. Смотра је обухватила специјални програм „Фокус на жене ауторке у хрватском филму”,као и анимиране, игране и документарне филмове новије хрватске продукције.
Редитељ Милош Томић наставља „Записе тврдоглавог филмаџије“ представљајући, како каже, биране травке из своје словне и сликовне архиве – „приче, предмете, људе, слике и просторе који су забачени, занемарени, пред уништењем, а ретки, чудни, извитоперени, непоновљиви“.
Наставља се и фељтон на основу књиге „Пријатељи драги, не заборавите ни старе филмове“ Жике Богдановића. У овом броју објављен је одломак „Загорчана младост или Фелинијеве руковети“.
Шок коридор обележава 40 година Карпентеровог филма „Створ“. Ненад Беквалац оцењује да је Џон Карпентер „снимио величанствену причу о страху од параноје, без удобности коју пружа сазнање да је та претња „тамо негде”; у Створу је она међу нама или долази од оног који је тог тренутка поред нас. Само на први поглед изгледа као да је филм прављен без додатног изазова, али његова поента је много дубља од оне коју има оригинал. Карпентер у својој верзији поставља једну врло интересантну теорију о одбацивању и неприхватању свега што је страно, односно генерални став који Америка има према земљама Источне Европе и онима у којима влада социјализам“.
Број затвара рубрика Трагови на филму посвећена недавно преминулим домаћим и страним уметницима. Међу њима су филмска и позоришна глумица Татјана Бељакова (о којој пише Маријана Терзин Стојчић), италијански певач и композитор Нико Фиденко (Ненад Беквалац), као и глумци Анђела Ленсбери (Бојан Ковачевић) и Лесли Филипс (Бранислав Ердељановић).