Поводом ретроспективе филмова сценаристе и редитеља Звонимира Берковића преносимо текст Ане Марије Роси из 52. онлајн издања часописа “Кинотека“.
Бреме првог успеха
Постоје нека важна мерила и добри подаци који говоре да је филм „Рондо“ (1966) остао јединствена одредница у југословенској, односно хрватској кинематографији. Овај дугометражни играни првенац дебитанта Звонимира Берковића величали су модернисти али и сви чувари традиције, домаћи и инострани филмски критичари.
Остао је вреднован као један од 20 најзначајнијих филмова југословенске, и један од три најбоља филма хрватске кинематографије. Звонимир Берковић је овим филмом стекао статус који се више није могао померити навише, и то га је одредило у даљој филмској каријери.
Са тим бременом успеха почео је, на неки начин, да мрзи тај свој феноменални дебитантски филм као меру свега што је касније радио. Био је свестан да је то споменик по коме ће га памтити, да је то његово најсавршеније дело. И после тог “ремек-дела сензибилности, прецизности и љубави” (Жерар Ланглоа, Les Lettres Francaises, 1967, Филмске свеске 1968), снимио је још само три дугометражна играна филма. Тако је, захваљујући пре свега „Ронду“, током последњих деценија живота примао бројне награде, махом за животно дело. Приликом уручења једне од њих, редитељ Рајко Грлић му је честитао речима: “Берк, добили сте више награда за животно дело него што сте снимили филмова!” На то му је Берковић узвратио: “Немој ми стајати на жуљ, то је моја велика бол. Снимио сам четири филма, и остат ћу уписан као редитељ четири филма, у једнини. Да сам снимио и пети остао бих записан у множини, био бих режисер пет филмова!”
Још прецизнији је био када је у документарном филму Великани хрватске кинематографије аутора Жељка Сенечића рекао: “Ја сам после тог филма хтио отићи из кинематогафије јер нисам имао ништа више рећи. У кинематографију сам ушао са некаквом идејом о музичкој форми која може заиграти. То сам направио и то је било све што сам ја имао рећи. Ни ријечи више. Све друго је пиздарија. Ја сам за филм неталентиран човјек, као и за литературу. Ја сам талентиран за есеј, за развијање једне тезе. Ја сам талентиран за трагедију која је сва детерминирана, која је сва у некаквим симетричним односима. Ја сам неталентиран за гледање живота.” (Све ово, и још понешто што ћу користити у овом тексту, говорио је у том филму Звонимир Берковић, у даљем тексту Берк, у фебруару 2009. А преминуо је 9. јуна 2009.) Да би се схватила истинитост ових десетак цитираних реченица, неопходно је знати ко је заправо био редитељ који је снимио фамозни „Рондо“.
Четири Беркове љубави
Сви који су се дружили са њим, сви који су се бавили његовим делом, лако су доказивали да је Берк био свестрани уметник, човек са више занимања, који је оставио трага на пољу музике, позоришта, филма, али и у политици. Руку на срце, политика му баш није била јача страна, ту је имао највише муке и најтеже му је било да објасни шта ће он у том вртлогу хрватских превирања с почетка седамдесетих година прошлог века. Али, његово опште образовање и његови афинитети могу одговорити и на то питање. По властитом признању, прве књиге које је читао и литературе који је волео били су типични за католичког интелектуалца. Знао је све што знају његови родитељи, а брзо их је као дечак превазишао.
Рођен у Београду, веома кратко је живео у југословенској престоници. Отац Фрањо је био нека врста гастарбајтера у краљевини Југославији између Првог и Другог светског рата, који је из родног Бола на Брачу завршио у Зајечару. Тамо је био књиговођа. Берк је имао шест година када је пошао у школу и добро се сећа када је једног дана дошао у разред а учитељица је рекла да нема школе јер су убили краља Александра. Када ју је питао ко је убио краља, одговорила му је: ”Онај твој Мачек.” А Мачек је у то време био у затвору у Сремској Митровици. Ипак, у својој великој исповести Ненаду Полимцу (монографија Берковић, Хрватски филмски савез, Загреб 2016.) рећи ће да није имао проблема због тога што је Хрват, јер је био једини Хрват у разреду и око тога се није стварао антагонизам.
Са 15 година уписао је средњу музичку школу у Загребу, у којој су му професори били Ели Башић (мајка глумца Реље Башића) и виолиниста, потоњи хрватски академик, Стјепан Шулек. Свирао је виолину и виолончело, учио је о музици све оно што ће му целог живота бити важно и потребно и чиме ће поентирати у филму „Рондо“ користећи Моцартов „Рондо у А молу“, а писао је и музичке критике. Завршио је средњу музичку школу, матурирао у гимназији а потом уписао права. Затим и филозофију, али због своје пргаве нарави у коју је спадало и нокаутирање виолинисте Јосипа Климе, био је на годину дана избачен са свих факултета у Хрватској. Тако је био приморан да студира теологију и тамо је провео годину дана док није истекла забрана. И онда је уписао Академију за казалишну умјетност, са идејом да се бави оперском режијом. Професори које је највише волео и слушао били су редитељ и театролог Бранко Гавела, и књижевник и драмски писац Ранко Маринковић. Овај други га је назвао Берк и тако су га од тада сви ословљавали.
Ту је почела његова друга љубав, позориште. Када је основано Загребачко драмско казалиште (1953) Гавела је упослио Берка на место првог драматурга. После само годину дана, Анте Бабаја му је саветовао да се јави на конкурс за драматурга Јадран филма и ту је провео наредне две године док није дошло време за одлазак у војску. Допало му је Тетово, градић на обронцима Шар-планине, на северозападу данашње Северне Македоније. Ту се упознао са војником који је био војни писар у јединици, Францом Крамбергером. Тај ћата из војске завршиће каријеру као надбискуп Мариборске надбискупије.
Опробавајући се у различитим креативним делатностима, Берк их је све паралелно водио кроз живот. Филм га је можда највише прославио. Први сценарио написао је за играни филм Бранка Марјановића „Опсада“ (1956). године, а за други сценарио филма Николе Танхофера „Х-8“ који је писао са Томиславом Буторцем, добио је 1958. године Златну арену у Пули. Аутор је десетак сценарија за документарне филмове, а први документарни филм који је самостално урадио био је Мој стан из 1962. године за који је добио посебну награду жирија на фестивалу у Кану. Према властитим сценаријима режирао је пет кратких документарних филмова, а поред „Ронда“, снимио је дугометражне игране филмове „Путовање на мјесто злочина“ (1971), „Љубавна писма с предумишљајем“ (1985) и „Контеса Дора“ (1993) као играни филм и тв серију. Речју, као сценариста и редитељ, потписао је укупно 29 дела.
Последњих двадесетак година живота писао је коментаре и колумне у којима је сагледавао друштвену стварност, хватао тренутак као поузданог сведока за будућност. Писао је и о савременицима са којима је био на заједничком путу освајања уметничких слобода, о људима са политичке сцене. За живота, сабрао је те есеје у неколико књига – „Звонар катедрале духа“, „Двојни портрети“ и „Писма из Дилетантије“.
У младости је почео да пише музичке и позоришне критике по којима је био препознат и упамћен. Постхумно, објављена је збирка његових музичких критика и есеја „О глазби“.
Рондо у А молу
Колико год хетерогено било ткиво које је током живота преплетао овај уметник, једна је тачка која га је трајно обележила, као мера свега – филм „Рондо“ из 1966. године са којим је имао огромну почетничку срећу, а који му је у извесном смислу донео и трајну несрећу. Јер, све што је касније радио поредило се са „Рондом“, и ништа више што је радио није било као „Рондо“!
Занимљив је историјат овог филма. Берковић је на том сценарију радио седам година. Године 1958. путовао је из Пуле бродом у Далмацију и у кабини интензивно размишљао о томе и дошла му је идеја о „Ронду“. Крешо Голик као помоћник режије, много му је помогао, али он је већ сам све решио у сценарију. Никад више није нашао тако идеалан концепт: “Испуцао сам своју најјачу карту, а нисам био свјестан да сам је испуцао. У мени је био набој који је тражио набој, величину, грчку трагедију, снажну судбину. Морао сам то имати ријешено и прије филма.”
Пре него је почео снимање, Берков сценарио је лежао у Јадран филму више од четири године. Могло би се из тога закључити да у Јадран филму нису схватили шта имају у рукама, а истина је да је „Рондо“ током година доживљавао знатне, па и суштинске измене, што показује како је Берковић био темељан и критичан, а Јадран филм умео да сачека свако ново побољшање текста. И све тако до пролећа 1966. када је филм снимљен. И то у верзији која, у сувом препричаном облику, изгледа овако: Темпераментни уметник Феђа и његова млада суруга Неда живе у срећном браку без деце у једном загребачком поткровљу. Феђа је страствени шахиста који је једном приликом у парку упознао Младена, старијег самца, судију, док су гледали партију шаха двојице пензионера. Лако су се препознали и договорили да сваке недеље поподне код Феђе играју шах. Ту ће се за пријатну атмосферу побринути Феђина супруга, млада домаћица, студенткиња са неоствареним музичким амбицијама. Тако Младенови недељни доласци уносе промену у живот младог пара: Феђа се радује интелигентној разоноди, а Неду привлачи ћутљиви и озбиљни незнанац који обраћа на њу пажњу и слуша је. А све је у њховом браку наизглед савршено: живе комотно, немају егзистенцијалних проблема, имају исти укус, купују и путују заједно, у свему су сагласни…само што једва чекају нешто друго! И тада почиње игра у којој мало по мало сви учествују и у којој се откривају све пукотине у Феђином и Недином браку.
Много је мастила проливено, како се још говорило у оно време, да би се нахвалило све оно што заправи чини овај филм у коме играју Реља Башић (Феђа), Стево Жигон (Младен) и Милена Дравић (Неда). За „Рондо“ су сви актери филма знали до које мере је био стриктно и педантно испланиран, па су се сви одреда дивили Берку. А он је сам признао да је то радио само зато да се не би видело колики је дилетант!
Ипак, неизоставна и необично важна је била прича о ронду као музичкој форми која је пресудила и у наслову Берковићевог првенца. Тај се рондо у филму слуша, свира, тематизује при расправама о недељном ручку, присутан је у свим порама филма. Рондо је музичка форма којој се Берк толико диви да је претвара у структуралну окосницу филмског садржаја базираног на љубавном троуглу.
На клавиру су отворене ноте Моцартовог „Ронда у А молу“, али Неда не жели да га свира још од свог првог и последњег концерта на коме је упознала Феђу. Али зато јој Младен купује плочу са тим рондом, а то је плоча на којој Моцартов „Рондо у А молу“ изводи Јурица Мураи, о којем следи занимљива прича:
“Срећом сам разговарао с Јурицом Мурајем (хрватски академик, један од највећих пијаниста и музичких педагога Хрватске,1927-1999. прим. АМР), срели смо се на углу Гундулићеве и тада сам му се пожалио да не знам ни један рондо у молу. Он ми је рекао да има један, онај Моцартов, који ја прије тога никада нисам чуо. Он га је чак и свирао: у неком антикваријату је нашао ноте. Зграбио сам га за руку, рекао да одемо до њега трамвајем, он је становао код Кватерниковог трга, и натерао га да ми одмах одсвира тај рондо. То ми је био један од најузбуљивијих доживљаја у животу, јер тај рондо не само да је био у молу, већ је имао и такт сицилијана. Јако је подсјећао на глазбу у оној сцени у „Куму“ када Марлон Брандо плеше са ћерком на њезиној свадби. Један тужни рондо, у духу онакве глазбе по којој су Сицилијанци познати. Управо идеална глазбена форма за оно што сам хтио радити. Не заносим се тиме да сам некакав филозоф, да иза тога стоји посебна теорија, него сам то напросто тако направио…”
Милена, Реља и Стева
Српкиња, Хрват и Словенац у љубавном троуглу, тако су се шалили на снимању Милена, Реља и Стева. Реља Башић је у документарцу о Берковићу то овако сажео: ”Само снимање филма је протекло у перфектном сугласју између Словенца, првака Југословенског драмског позоришта из Београда Стеве Жигона, између Београђанке Милене Дравић и мене, Загрепчанина Реље Башића.”
Лик Младена који је играо Стево Жигон, Берковић је писао према лику Владе Приморца, особе коју је највише ценио у животу. Занимљиво је рећи ко је био овај правник. Владо Приморац (1935-2000) био је 1972. године судија Окружног суда у Загребу када му је додељено пет истрага и један процес против ухапшених актера Хрватског прољећа окривљених за контрареволуционарну делатност. Власт је организовала политичку хајку и захтевала оштре судске казне против ‘бијесних националиста’, ‘трулих либерала’, ‘анархоидних непријатеља социјализма’. Приморац се стриктно држао закона и обавестио председника Суда да није нашао основе за оптужницу против Владе Готовца и четворице ‘прољећара’, а за Анту Марина и Еугена Мусића донео је ослобађајуће пресуде. “У том времену, то је био јединствен догађај који је изазвао силну буру у институцијама и у јавности”, написао је Приморчев пријатељ Славко Голдштајн, у Јутарњем листу. Силна бура резултирала је тиме да је Приморац избачен из суда, па је отишао у адвокате.
Берк је Стеву Жигона одмах изабрао за лик Младена јер га је гледао у Београду у позоришту и савршено му је одговарао. За улогу Феђе му је био потребан млађи глумац и направио је велику аудицију на којој је био и врло млади Мустафа Надаревић. Ипак, био је говото одлучан да улогу додели младом Јосифу Татићу, али:“Схватио сам да сам се дао у толику потрагу јер сам стално избјегавао Рељу Башића који ми је био ту некако превише покрај и мислио сам да је линија мањег отпора ако му дам ту улогу. И онда сам напосљетку попустио.”
Није се покајао што је ангажовао Рељу, као ни Милену, мада је имао пуно скепсе: “Нисам био сретан што сам се одлучио за њу. Плашио сам се да нема казалишног дрила и да неће знати изговарати моје реченице које су ипак мало у дослуху с театром. Она је створена за то да изговара реченице које као да је сама написала, а у „Ронду“ нема ничег што би се могло приватизирати, претворити у своје… Кад ми нетко каже како је она у филму одлична, ја сам пресретан, јер тај страх да ће ту нешто поћи криво, у мени и данас тиња. Ипак, очито је да је имала такву изражајност, такву снажну персоналност, да су се моје дилеме показале као непотребне.”
Поменути Жерар Ланглоа је у својој критици филма поводом Милене Дравић написао: “Говорио сам о жени чија је улога толико битна и због тога морам да подвучем велико остварење глумице, нежне и плавокосе Милене Дравић, звезде број један југословенског филма, коју смо недавно могли да видимо у филму „Човек није тица“. Она је потпуно прожета својом улогом, сваки њен покрет удвостручује природна сензуалност, сваки њен поглед гори као усијано гвожђе. Она не мора да говори да би нешто рекла, за то је довољан и једва приметан покрет њених усана.”
Криза брака – криза љубави
Прича о љубавном троуглу Берковићевих јунака у Берковићевој причи, није била само ванредан уметнички дојам, већ и тема за ширу јавност. Једна јавна расправа која је окупила људе из разних професија, сачувана је у монографији Берковић и убедљиво сведочи како је све тај филм доживљаван и тумачен.
Александар Костић, професор, доктор медицинских наука, хистолог, широј јавности познат и као отац композитора Војислава Вокија Костића, био је тих година једини сексолог који је арбитрирао о темама љубави и секса у југословенској јавности, и због тога се радо одазивао на молбе бројних редакција. Трудила сам се да сажмем његов став о филму „Рондо“ у поменутој расправи која је објављена у монографији Берковић: “За мене овај филм третира кризу савременог брака, што се као тема најчешће провлачи кроз наше филмове. Питање прељубе и гениталних односа долази у први план. У овом филму од првог тренутка вреба прељуба. Истина, код Луја Мала у филму „Љубавници“ то иде брже: за цигло једну ноћ!
За мене је велико питање зашто наши режисери и сценаристи не обрађују из савременог брака његову стабилност, душевну усавршеност, него лабилност, чулно задовољавање и доживљавање, као да у браку нема ничег до чулности. Питао сам једног младог режисера зашто се не сними филм о једном нормалном, стабилном и уравнотеженом браку. Знате шта ми је он рекао? То није довољно привлачно! То је као тематика анемично, монотоно, сиромашно. Зар здраво није довољно динамично? То су парадокси који нас забрињавају…”
У својој реплици, психијатар др Владислав Клајн, један од првих српских психотерапеута, објаснио је због чега мисли да др Костић греши када говори о кризи брака, а заправо, реч је о кризи љубави. Јер, сваки појединац као да не добија љубави колико му је потребно: “Мени се чини да су људи у овом филму били истргнути из једног социјалног контекста. Можда је била намера да се усредсреди пажња на нешто друго. Рондо је слика једне зонтагнеурозе, то је типичан пример неуротичног човека, јер један пун човек нема ту неурозу. Он једва чека да дође недеља и да ништа не ради. Например ја сам у Копенхаген дошао у пет сати ујутру и видео једног човека који је у недељу у то време уређивао излог своје радње. Њега није натерала нужда на то, него празнина коју он осећа.”
Очигледно без размишљања о тзв. недељној неурози, Берк је овакву врсту коментара и тумачења умео да оцени само на један начин. Говорио је да је дијалог између науке и аутора унапред осуђен на неспоразум, јер они говоре различитим језицима: “Гледајући у исти предмет, ми виђамо различите ствари. Аутор у овоме филму види три лица (која имају своја имена, своје биографије, своје навике, своје радости и тегобе), а сексолози, психолози, социолози и филозофи, у истом филму виде – проблем брака. Аутор, када гледа стварност, увијек је збуњен, све што види надмашује га и он вјерно уписује живот јер нема наде да ће га икада објаснити; он своје мисли и свој доживљај свијета кристализира у индивидуалне јунаке и живе људске судбине и све је код њега посебно и непоновљиво. Научни радник, с друге стране, сваку посебност уопћава и смијешта у поредак надиндивидуалних закона, у чврст оквир система.”
Колико год је те године на филмском фетивалу у Пули „Рондо“ био фаворит, колико год Ненад Полимац писао да је то био најбољи филм фестивала, Златну арену је добио Ватрослав Мимица за свој филм „Понедјељак или уторак“. Рондо је те 1966. године на филмском фестивалу у Пули добио Велику сребрну арену за филм, Златну арену за сценарио, Златну арену за најбољу мушку улогу која је припала Рељи Башићу, Златну арену за фотографију Томислава Пинтера (у образложењу је речено да је награду добио и за филм „Понедјељак или уторак“) и Сребрну арену за женску улогу коју је добила Милена Дравић.
Кад је о камери Томислава Пинтера реч, он је настојао да сви извори светла буду као на сликама Миљенка Станчића (хрватски сликар и графичар, 1926-1977), што му је као домаћи задатак, на његово задовољство, задао редитељ. После бројних критика које су здушно поздравиле Берковићев првенац, „Рондо“ је у пролеће 1967. године приказан на фестивалу у Кану, где је Југославија те године имала три филма! У такмичарском програму је био службени југословенски кандидат „Скупљачи перја“ Александра Саше Петровића. А у Недељи критике изабрано је осам филмова нових аутора чији су то били први или други филм. Од тих осам, два су била из Југославије – „Рондо“ и „Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ“, Душана Макавејева. После Кана, „Рондо“ је приказан и на Недељи југословенског филма у Паризу, а затим је почео да се приказује у Француској и Великој Британији, праћен ласкавим критикама. L’Humanite пише како је „Рондо“ “врло модеран, одважно меланхоличан филм”. Писало је и да је “необично суптилан” (Sunday Times), “узбудљив због своје нежности” (Elle), “ремек-дело чеховљевске слатке горкости” (Les nouvelles litteraires). Назван је првом “од три ластавице које чине југословенско пролеће” (The Times), описан је као “необично елегантан и привлачан филм” (The Observer), док је Sight and Sound филму дао три од четири звездице, једнако колико и „Строго контролисаним возовима“ Јиржија Менцла, снимљеном 1966. године. У некима од тих текстова „Рондо“ се пореди или повезује са француском филмом „Жил и Џим“ Франсоа Трифоа, пореди се са Сколимовским, Бергманом, Чеховим, и Артуром Милером.
Још три филма
Берк је за себе знао говорити да је лењ, да је перфекциониста којем је тешко да се одлучи да сними филм, да се он у филму случајно затекао… али у једном интервјуу који цитира његов најдуговечнији пријатељ Иво Шкрабало (филмски редитељ, сценариста, историчар филма, 1934-2011) у монографији Берковић, Звонимир Берковић прецизно признаје:
“Никада себе нисам доживљавао као професионалног филмског режисера или филмског аутора, увијек сам мислио да је то једна од мојих дјелатности, па још имам осјећај да бих нешто ново требао почети радити. Заправо сам се у филму само искушавао. Хтио сам нешто пробати, желио проверити јесу ли неке моје замисли спроводиве, сваки мој филм био је експеримент који се осим мене самога није много других тицао. Увијек сам себе доживљавао као човјека који нема баш много тога рећи.”
Има ли се у виду да је пре филма већ писао и да је писање било његова континуирана радост, филм је у његовом случају био наставак литературе, само другим средствима. Имао је 38 година када је 1966. године снимио први играни филм, а последњи је снимио 1993. године када је имао 65 година.
Колико год је „Рондо“ био апсолутна сензација на фестивалу у Пули, толико је његов други филм, „Путовање на мјесто несреће“ (1971) прошао сасвим незапажено, без хвале и без оспоравања. Била је то психолошка драма из савременог живота у којој јунакиња приче, игра је Ана Карић, сазнаје да је њен муж доживео саобраћајну несрећу и да се налази у болници на мору. То јој јавља непознати младић Влатко (Раде Шербеџија) који је био случајни сведок несреће, а она се одмах спрема да иде у болницу. Но, младић јој саопштава да муж не жели да види њу већ своју љубавницу, за коју она није знала да постоји. Када схвати да ју Влатко лагао, доживеће слом који ће трагично завршити. Ако се има у виду да је та 1971. година била превратничка у политичкој историји Хрватске, јасно је да оваква, мелодрамски интонирана прича о трагичној судбини једне жене, није изазвала посебну пажњу.
Прошло је 14 година када се 1985. године Берковић поново јавио са филмом „Љубавна писма с предумишљајем“. Рађен у духу Моцартове „Чаробне фруле“, овај филм је жанровски најближи ономе што главна јунакиња једноставно описује да јој се догађа, “нешто између љубића и кримића”.
Последњи филм Звонимира Берковића „Контеса Дора“ (1993) прича је о животу грофице Доре Пејачевић, прве хрватске композиторке, банске кћери и унуке, која је умрла у 38. години. Био је то по опсегу највећи Берковићев филмски пројекат (уједно је радио и тв серију). Дору је одиграла Алма Прица, а човека у кога је заљубљена, Карла Армана, у филму сјајни Раде Шербеџија. Тог лета 1993. године на крњем фестивалу у Пули, „Контеса Дора“ је добила четири Златне арене.
Након овог последњег филма, Берковић се окренуо писању колумни. Имао је разлога да буде незадовољан јер хрватска критика није посветила више пажње његовим филмовима. У библиографији текстова о њему има више наслова страних аутора само о његовом првом филму „Рондо“, него свих хрватских пера о свим његовим филмовима!
У једном интервјуу, те 1993. године, преиспитујући свој дотадашњи рад и потезе, сумирао је: “Ја се никад нисам ослобађао, ја сам увијек био слободан. Увијек сам се користио оном дозом слободе, оним подручјем које је потпуно нетакнуто. Не видим да сам ишта направио што би данас требало ревидирати. Увијек сам се сматрао слободним човјеком са свим негативним посљедицама које то има. Није се могла направити велика каријера, није се могло далеко доћи, стећи велика слава или зарадити много новаца, али сам барем направио неколико ствари којих се не морам срамити.”
